Син власотиначког свећара – градоначелник Београда

Тај догађај побудио је идеју Саши З. Станковићу, младом професору власотиначке гимназије „Стеван Јаковљевић”, да истражи животопис славног суграђанина који је рођен у Власотинцу септембра 1882. године, ородио се са краљем и породицом Дунђерски, у власништву имао седамнаест фабрика, постао веома успешан градоначелник Београда, у којем је, након што је срушена његова пословна империја, умро у сиромаштву 3. јула 1952. године.

Станковић  је проучио неколико десетина хиљада страница различитих текстова, историјске књиге, архивске грађе, комплетну штампу у вези са Владом Илићем од 1935. до 1939. године. Примера ради, за четири и по године, колико је Илић био на челу престонице, изашло је преко 1.500 бројева „Политике”, а он је прочитао сваки чланак у којем се помиње име Владе Илића. Резултат његовог седмогодишњег истраживања је монографија „Први модерни градоначелник Београда”, чији су рецензенти историчари Предраг Ј. Марковић и Иван Бецић. Протеклих дана је промовисана у Власотинцу, Лесковцу и Београду.

Влада Илић је рођен у Власотинцу 1882. године као најмлађи од шесторице синова  Костадине и Косте Илића који је припадао првој генерацији трговаца у тој варошици у време Османског царства шездесетих и седамдесетих година 19. века. Био је познат по надимку Мумџија. То је турски назив за занатлију који се бави израдом свећа. Коста је правио свеће и сапуне. По одласку Турака, купио је од њих поседе и тако постао велепоседник. Поред синова Владе, Сотира, Михајла, Милана, Петра и Благоја, Коста је имао и кћерку Јевросиму – Роску која је била удата за Лесковчанина Мику Јанковића, а живели су у Београду. Влада и Сотир интересовали су се за учење, па их је отац Коста послао на школовање у иностранство. Влада је завршио Трговачку академију у Бечу, а затим и Вишу стручну школу за текстилну индустрију у Ахену. Одлично је говорио немачки, француски и енглески језик. Свакако важан догађај у његовом животу била је женидба Олгом (Цицом) Јовановић, унуком Лазе Дунђерског, чувеног велепоседника из Бачке, акционара Српске банке у Загребу. Венчани кум био је краљ Александар Карађорђевић. Овај брак је створио пословно партнерство између породица Илић и Дунђерски. Коста Илић је одлучио да у ортаклуку са синовима прошири своје пословање, па је 1906. године од Немца Евгенија Михаела купио фабрику чоје на Карабурми, у којој је знатан улог имао Карл Волф, индустријалац из Немачке, који је такође био власник фабрике за прераду кудеље у Врању. Пошто су ове две фабрике биле повезане, прешле су у власништво породице Илић, и то је представљало крупан корак у стварању пословне империје Илића.

У власништву Илића било је седамнаест фабрика, међу којима гајтанара у селу Козаре, Прва лесковачка штофара, кудељара у овом граду, фабрика вунених тканина, фабрике платна у Лесковцу и Београду, „Хемикос” у Београду, Парни млин „Србија” у Скопљу, Српска фабрика тепиха „Лазар Дунђерски” у Бечкереку, Прва српска фабрика мрежа у истом граду, фабрика вунених тканина у Карловцу, текстилна индустрија у том хрватском граду, хидроцентрала у Власотинцу, ергела „Власина” у Хајдучици...

Као председник београдске општине, Влада Илић је поставио темеље модерног развоја града. За време његовог мандата престоница је добила: Панчевачки мост, Зоолошки врт, Београдски сајам, темеље Храма Светог Саве, Вуков споменик, десетак нових школа, Градску поликлинику, Дезинфекциони завод, Градску болницу, Поликлинику за кожне и венеричне болести, Дом дечје заштите у Звечанској, Универзитетску дечју клинику у Тиршовој. Почео је да се употребљава Мост краља Александра (Бранков мост) преко ког је успостављена трамвајска веза са Земуном. Илић је довршио процес спајања Земуна са Београдом. Преко Панчевачког моста престоница је боље повезана са Војводином. Тада је отворено Сајмиште као економски симбол велеграда на којем је излагало седамнаест најразвијенијих индустријских земаља. Први пут се организује сајам аутомобила и ваздухопловна изложба, први пут на Балкану се појавила телевизија на штанду „Филипса”. Започето је насипање савске обале као припреме за изградњу Новог Београда на којем је планирано насеље за пола милиона људи. По броју становника Београд је престигао Загреб.

Нова власт ухапсила га је марта 1945. године и извела на суђење док још није био завршен рат. Осудио га је најпре Војни суд Команде града Београда, а потом и Виши војни суд. У обе пресуда главна кривица била је што су његове текстилне фабрике радиле током рата и тако јачале потенцијал окупатора. Прави разлог био је да му се конфискује целокупна имовина. Осуђен је на десет година робије, па је скоро седам година провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. Комунистичке власти су га осудиле на смрт, а од погубљења га је спасио Винстон Черчил који је интервенисао код Тита. Из затвора је пуштен 1951. године. Преминуо је од шлога у поткровљу куће свог рођака 3. јула 1952. године у највећој беди. Сахрану су му организовали некадашњи радници.

Окружни суд у Београду је фебруара 2009. године усвојио захтев за рехабилитацију Владе Илића и ништавном прогласио пресуду Војног суда из 1946. године.