„Захтев тренутка”

Некако се сматра да сви знају шта значи реченица „Нормализација односа на западном Балкану”. Да ли је тако? Прва реченица преамбуле Опште декларације о правима човека из 1948. године гласи: „Пошто је признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету” и јасно говори о томе да је нормализација односа унутар сваке државе такве природе да лавовски део нормализације стоји као обавеза на држави, према грађанима, а не обрнуто.

Нормализација односа међу државама, без обзира на величину и значај земље, по дефиницији је подељена на два равноправна дела. Оно што је изузетак јесте то што је задесило Југославију и дешава се Србији. Да се, Југославија самоукинула заједничком акцијом свих њених република, по систему „три, четири, сад”, а није, имали бисмо све будуће односе осамостаљених република, у равноправним доприносима. Избио је сукоб и Југославија није опстала. У чудној пракси, на Србији је терет нормализације односа, и према осталима из СФРЈ, и према АП КиМ! Фабрикују се пропаганде које сугеришу велику кривицу Србије. Међутим, ниједан надлежан међународни орган није донео одлуку о томе да су, на пример, браниоци Југославије и Србије агресори, нити, окупатори. Међународни суд је донео одлуку да се, у једној општини Републике Српске догодио геноцид. Изрека одлуке Међународног суда, (што једино обавезује), не спомиње Србију, већ унутар образложења пише оно што се односи на све и свакога, препричано: Могла је Србија више да учини. Наравно, то важи и за међународну заједницу. Дакле, нема ниједног додатног разлога да се толико сили Србија на лавовски допринос нормализацији односа. Под нормализацијом не сме да се крије признање осамостаљења било којег дела територије Србије, дакле, лавовски допринос нормализацији односа је на другој страни.

Зоран Беквалац, 
дипл. правник, Сомбор