Мост ,,пати” под теретом закључаних љубави

У бањској туристичкој организацији кажу да има случајева да се заљубљени одљубе и покају па катанац уклањају, и наводе нам пример једног деде, који је недавно тражио да му помогну у проналажењу катанца, којим је његова унука овде закључала љубав са својим момком. Јер, он је намерио да катанац уклони, да, како је објаснио, „љубав откључа зато што тај момак није за њу, за његову добру унуку”.

Но, спорадични су, ипак, случајеви покајања и откључавања љубави па је број катанаца, после десет година, нарастао на неколико хиљада и сада под тим љубавним теретом „пати” и мост. У најбољем случају могуће је да његова метална ограда попусти, јер ни пројектанти ни градитељи нису предвиђали да ће ова бањска ћуприја имати и овакву намену него да ће, попут осталих тридесетак врњачких мостића, спајати људе и обале преко Врњачке и Липовачке реке. Упркос тој невољи, житељи Врњачке Бање, ипак, неће катанце уклонити или забранити закључавање љубави, попут градских власти у Паризу, Риму, Прагу...

– Јесмо и ми приморани да, како би мост растеретили, повремено одређен број катанаца уклањамо, а почесто и гроздови катанаца сами под теретом отпадају. Али, не бацамо их, већ чувамо и намера нам је да од те бронзе излијемо бисту песникињи Десанки Максимовић – каже Горан Каравесовић, из бањске туристичке организације.

Зашто овој песникињи? Зато што је она, инспирисана љубавном причом из Врњачке Бање током боравака у овом месту написала једну од најлепших љубавних песма под насловом „Молитва за љубав”. И, зато је на једном од стубова моста исписан и стих поменуте песме: „Заклопи душу моју сад ко златну скрињу, начини је љубави храм”.

А, та легенда, којом је песникиња била дирнута и инспирисана, овим туристичким местом  и околином кружи цео век. Многи је знају и радо ће вам препричати да су се, пред почетак Првог светског рата, у Врњачкој Бањи заволели официр Реља и учитељица Нада. Заволели се и једно другом обећали, а на поменутом мосту често састајали. Но, рат је ову љубав прекинуо, јер Реља по команди одлази на фронт у Грчку. Чекала га је, чекала лепа учитељица. Рат је окончан, али се он ни тада није вратио. Не због страдања у борби већ, како се дознало, због нове љубави. Заљубио се официр Реља у једну Гркињу, са њом се оженио и тамо остао. А, Нада је, због превелике туге, патила, копнела и усамљена умрла.

Та прича се, ето, деценијама понавља, многе у душу дирне и везује се за овај мост, наводно, за њихово састајалиште. Стога је он најпре био симбол љубавне преваре, раскида и патње, а да не би било тако и са њиховом везом заљубљени парови на њега каче ове љубавне заклопе. На њему се, последњих година, у име љубави, рецимо увек поводом Дана заљубљених и на дан рођења Десанке Максимовић, одржавају и пригодне манифестације, наравно са порукама у знаку срца и стреле...