Убиство у Топчидерској касарни

На крају Цивилна стручна комисија долази до два закључка. Први је да се след догађаја више не може тачно реконструисати, јер је војска непажњом или намерно уништила трагове Друго, сигурно је, додуше, да су стражари пуцали, али је немогуће да су се узајамно гађали и погодили: убијени су од једног или више непознатих лица. Није више могло са сигурношћу да се утврди где је ко стајао у тренутку инцидента, јер трагови нису фотографисани, нису ни тачно утврђени овереним записником, а чауре су покупљене необазриво. Камера, која је требало да буде усмерена на место где се све збило, није забележила ништа. Како то? Постоје три могућности: или се све догађало изван њеног домета, или је била искључена, или је неко обрисао траку.

Новинарима не дозвољавају да присуствују истрази на лицу места, али они кроз жбуње, са одстојања од двадесетак метара, фотографишу рад комисије. То значи да је са места одакле снимају лако могло и да се пуца.

Миха се пита да ли је пуцано кроз жбуње? Један од момака је, додуше, пред смрт још шапнуо: „Изнутра!” Како се то слаже са претпоставком да је неко пуцао „споља”? Ни то није искључено. Можда је хтео да каже да је „изнутра” нешто долазило или неко оданде изашао, што је било узрок свему, није сигурно да је тврдио да је нападач дошао „изнутра”. Али, до ђавола, ко би и зашто убијао гардисте?

Врховни савет одбране је сменио и пензионисао команданта гарде, пуковника. То је необично, тај савет се обично бави само унапређењем и смењивањем генерала, али ваљда је одлучено да је функција команданта гарде ипак нешто посебно. Међутим, Врховни савет одбране истовремено одлучује и да се онај водник који је у то време био командир страже, па је због тога први видео, додирнуо и покренуо лешеве, премести у провинцију. То је нечувено. Зашто се највиша војна власт у земљи уопште бави једним подофициром? Где је нестао тај човек? Ко је поднео предлог за такве персоналне промене? Миха је уверен да је некаква неодређена група у војсци довољно јака да одбије послушност тројици председника: Државне заједнице Србија и Црна Гора, и да то се просто прихватило као неминовност.

Детектив Миха познаје директорку Историјског музеја, често је разговарао с њом, као експертом за уметничка дела. Она је поред осталог одговорна и за дарове које је Тито добијао из целог света, а међу њима су многобројна јединствена ремек-дела. Та жена потврђује оно што је Миха већ наслутио: командант гарде надлежан је за све што се налази и чини на терену бивше Титове резиденције. Пре кратког времена музеј је за тематску изложбу хтео привремено да узме неке објекте из овалне виле, из које се иначе може прићи и подземним бункерима. Командант није дозволио. На тај начин је, међутим, постало јасно да он има приступ свему што се ту налази.

Миха све то повезује са алузијом о крађи уметничког дела. Сваке године се из добро чуваних, славних музеја широм света украде више од 10.000 експоната. Промет њима процењује се на преко осам милијарди долара. У згради која је непосредно повезана са лавиринтом, пред чијим су излазом погинули војници, налази се непроцењиво богатство. Чудно је што ниједан домаћи новинар није дошао на идеју да истражује и у том правцу. Сви су се занимали за друге ствари.

На питање једног репортера зашто је син команданта као цивил био надлежан за одржавање и спровођење видео-надзора, да ли је то уопште дозвољено, пуковник хладнокрвно одговара да момка нигде другде нису хтели да запосле. Пошто је дао прву изјаву, и пре него што се неко сетио да му узме парафинску рукавицу, синчић је са својом пријатељицом отпутовао на одмор у Египат. Знатно касније се испоставило да је имао криминални досије пре него што је запослен у гарди на одговорном месту.

Официр који је командант гарде у тренутку када долази до смрти двојице гардиста био је потпуковник и обавештајни официр гарде с пролећа 2001. године, када је Слободан Милошевић ухапшен у овалној вили. Он је тада покушао да се супротстави одлуци владе. Било би логично да су га тада преместили, пензионисали или чак оптужили због покушаја отпора властима. Уместо тога је у тишини унапређен. Пензионисан је тек после инцидента у којем су погинула двојица његових гардиста.

Врховни савет одбране оставио је да рапорт Војне комисије равноправно опстане поред налаза експерата који су били позвани да га преиспитају, иако је тај највиши и најстручнији састав јасно утврдио да је неодржива теза да је један војник убио другога па себе, а на томе се заснивала оптужба војног тужиоца. У међувремену, војно правосуђе је укинуто. После тога се распала и државна заједница, а тиме и њен Врховни савет одбране. Случај убијених гардиста прешао је у надлежност окружног суда у Београду и све је враћено на почетак. Детектив је слутио да ништа ново не може да се очекује, јер су сви релевантни докази или уништени или нестали.

Нешто ту није било у реду. Ко год или штагод би излазило из објекта сигурно је био или било у пратњи официра са високим чином. Тај је просто могао да се издере на стражаре. Миха би учинио баш тако. Вика увек пали. Двојица гардиста би се следила у ставу мирно. Два сеоска момка се сигурно не би бунила против нечега што не разумеју, али што наређује неко са неколико златних чварака на рамену.

Хајде, само с миром, помислио је Миха. Шта се догодило? Горана су убили са два метка. Рефику са псеудонимом „мали Мук” пререзали су грло. Аријел с њим жели да разговара о новом случају. Какве везе с тим имају јадни гардисти?

(Из „Стаљинове сабље“, шпијунско-криминалистичког трилера, „Стубови културе“, 2008.)