Скупљао сам лопте Ђиласу, Туђману...

ВИШЕ ОД СПОРТА
Највећи успеси југословенског и српског тениса везани су, углавном, за Радмила Арменулића (70), који се том спорту посветио од девете године! Био је играч, тренер, селектор, па директор државног тима, а у међувремену и професор у тренерској школи у Београду. 

Прву диплому је добио на Правном факултету у Београду, али се правом никад није бавио. Тенис је његово животно опредељење. Био је један од најбољих играча Југославије, а затим професионалац у Немачкој и дипломац на тениским академијама у Келну и Лондону.

Његово име је уписано у књигу рекорда Међународне тениске федерације. На положају државног селектора је био 17 година и 3 месеца чиме је обезбедио себи место и у Гинисовој књизи рекорда.

Он је и сад истакнути спортски радник. Већ 12 година је члан Председништва нашег Олимпијског комитета, у коме је четири године био и потпредседник.

У ком окружењу сте рођени?

Отац Ђорђе је био инжењер и краљев официр. Предавао је статику на факултету, а мајка Гордана, сада има 94 године, била је економиста. Остао сам син јединац, али ни много мажен, ни претерано пажен. Рођен сам две године пре Другог светског рата, који памтим и по трчању у подрум због бомбардовања. Имали смо кућу у Улици краља Петра 57 у којој сам и рођен. У истој улици је Саборна црква у чијем „дворишту” је школа у којој сам научио сва слова и још много тога.

Да ли је било лакше после ослобођења?

Ослободиоци су нас „ослободили” од куће у Београду и имовине у Смедереву – све су нам одузели. Остао нам је само један стан у нашој кући коју су мој отац и мајка уз помоћ својих родитеља радом стекли. И ја сам тада био љут на државу, на комунисте, па сам, и из ината, на свако звоно са Саборне цркве, и за време часова, устајао и крстио се. Казнили су ме укором пред искључење...

Где сте се играли?

На Калемегдану. Ту сам био најслободнији. Често сам преко лета ишао и бос – чувао сам обућу за школу. А од „посластица” сам најчешће јео хлеб, маст и алеву паприку. Највише времена проводио сам на тениским теренима Партизана. Ту су долазили државни функционери: Фрањо Туђман, Коча Поповић, Милован Ђилас, Владимир Дедијер... Скупљао сам им лоптице... За награду сам добија неки динар или стари рекет. На турниру скупљача лоптица био сам најбољи, па су ме примили у Партизан. На следећем турниру сам постао пионирски првак Југославије, а затим и јуниорски...

Каква су Вам била прва удварања?

Занимљива и опасна по живот. Заљубио сам се у протину кћи, школску другарицу. Становали су иза цркве Ружице. Високи зид их је одвајао од ресторана „Калемегданска тераса”. Да би ме запазила покушао сам по том зиду да возим бицикл „без руку”. И, наравно, пао сам у њено двориште са висине од пет метара! Нисам је освојио, али сам добро прошао, мада и сад имам видљиве ожиљке на бради, рукама и ногама. 

А кад Вам је то успело?

Било је, наравно, и срећнијих догађаја с девојкама, али сам већ с 23 године, у октобру 1961, упловио у брачне воде. Заљубио сам се у Силвану, певачицу народних песама, с којом сам, у јануару 1964, добио кћерку Гордану, о којој је, због мог и Силваниног посла, бригу, углавном, водила моја мајка. Кћерка ми је постала професор математике, удата је и има синове Адама, кога зовемо Дади (16) и Александра (13).    

А шта је било са тенисом?

Играо сам за репрезентацију у Галеакупу, узиман сам у обзир и за Девискуп. У екипи су били Јовановић, Пилић... Одлични играчи, али сам их побеђивао и на њиховим теренима. Међутим, селектор Палада ми је рекао да моја игра не одговара за ту прилику... Био сам веома љут, па сам одлучио да прихватим позив из Немачке. Водио сам, као тренер, бригу о целој области. Потом сам био играч и тренер у Офенбаху, па у Минхену...

Кад сте се виђали са Силваном?

Били смо млади, па нам није било тешко да она, у паузама свог рада, дође колима у Немачку, а ја у Југославију.

Нисте стрепели због тих честих вожњи?

Млади људи увек верују да су лоши догађаји намењени другима. И ми смо имали ту врсту опуштености и храбрости. Међутим, увек сам био тужан при напуштању Београда. Та носталгија ме је обузимала већ кад сам преко Бранковог моста прелазио у Нови Београд, на путу за Немачку. Али, једног дана, у октобру 1976, добио сам страшну вест: Силвана је погинула! Враћала се с концерта из Александровца с вођом оркестра Радетом Јашаревићем и сестром Миром Барјактаревић, која је била у другом стању, у петом месецу... Подвукли су се под камион и сви погинули. Никад се неће сазнати ни ко је возио, али се претпоставља Раде.

Како памтите Силвану?

Као особу која је безгранично била храбра. Ничега се никад није бојала. Волела је брз живот. Узбуђивале су је опасности. Једном је у Немачкој залупила врата стана, а кључ је остао са унутрашње стране. Изашла је на симс широк око 40 центиметара по коме је, на висини од двадесет метара, обишла кућу и кроз прозор на купатилу ушла у стан. А као супруга и друг је била нежна, пажљива, благодарна...     

Кад сте се вратили из Немачке?

Три године после те трагедије. Партизан ме је позвао да будем тренер, а Тениски савез да будем селектор. Имао сам у том тренутку нову, добру понуду из Немачке, али сам се вратио у Београд. То ми је био леп период живота, иако сам се много нарадио. Моју судбину су одређивали центиметри: да ли ће лопта да падне испред линије или иза ње. И кад год сам, као вођа државног тима, примао неку награду говорио сам: „Ово је надница за страх”. И тако 17 година и 3 месеца. Али, волим тај страх. И сад, што год радим, ја се такмичим. Са другима или са собом. Свеједно.

Који играчи су тада били уз Вас?

У почетку стари: Франуловић, Илин... А затим сам изабрао младу екипу у којој је, са седамнаест година, био и Боба Живојиновић, а касније Прпић, Орешар, па Иванишевић... И тако сам оформио државни тим која је наш најуспешнији састав у историји Девис-купа. Данас имамо огромне успехе у тенису, али репрезентација још није достигла наш ниво. Били смо три пута прваци Балкана, три пута трећи на свету за играче до 21 године, у Галеа-купу, три пута у полуфиналу светске групе Девис купа, а шест година смо били међу осам најбољих на свету!

Како сте сарађивали с играчима?

Моји саветници су увек били само играчи. О свему смо се договарали. Посебно сам се консултовао с Бобом. Био је лидер. Нисмо се увек слагали, али смо се увек разумели. Увек сам им, због опште атмосфере, нешто обећавао што би њих веома веселило. Тако сам, после победе у Шпанији, био у базену обучен. У Индији сам се, после успеха, уз њихову помоћ, попео на слона. У Енглеској сам тријумф прославио скоком у базен са дванаест метара. А кад смо победили Французе у Београду певао сам у дискотеци „Дуга”. Тада су ми помагали Захар и моја садашња жена Мира Пејић, глумица и певачица...  

Кад сте се поново оженили?

Мира и ја смо били заједно, али нисам желео да се женим пре удаје моје кћерке. Она се венчала 1988, а Мира и ја годину касније. То смо учинили због администрације и света. И увек се, у тим причама о венчању сетим Нушића који је казао: „Пишем биографију од рођења до женидбе, јер после женидбе мушкарац више нема биографију”...

Зашто сте отишли са положаја селектора?

Због Радомана Божовића, председника Владе и Тениског савеза. Он је изузетан економиста... Довео сам га у савез да заокружи економску страну нашег рада, а он је почео да се меша у све и свашта. И тада сам му рекао да тако не могу да радим и да ћу се вратити кад он оде из савеза. Тако је било. Вратио сам се 2001. на положај директора и ту сам остао до 2004.

Шта мислите о тенису некад и сад?

Некад је то био леп спорт, много се путовало као и сад, али су тенисери имали више времена за живот, рад и учење. Сад су гладијатори. Знају семо за рекет, лоптице, тренинге, утакмице... Више није питање да ли ће да издржи пети сет, већ је став да у том сету игра најбрже! Наравно сад су и зараде по хиљаду пута веће него раније. Али, и цена тог новца је огромна.

Шта мислите о Новаку Ђоковићу, Ани Ивановић, Јелени Јанковић?

Они су сад „Небеска коњица”. Постижу фантастичне успехе. А сад им је најтеже. Ове и следеће године морају да потврде освојено. Сад их сви јуре...

Да ли су ти млади тенисери лишени еротике?

Сигурно да је било тога пре годину, две. Родитељи су стално били уз њих. Али, сад су се, изгледа, млади одвојили. Имају своје куће, свој живот. Ево сад чујем да Јелена има дечка, а Новака видим са Шараповом... Иде све правим током. Нико не може, и не би требало, да побегне од природних сокова живота. Мојим играчима никад нисам ништа забрањивао. И девојке су им долазиле у камп, па секс није баук. Напротив...