Илија бозаџија

Почетком рата у Панчеву је сваког дана добошар на Малој пијаци и на српском језику објављивао разне вести које су отпремане са ратишта, стизале су и карте од најмилијих, а људи овде испод гласа препричавали шта им је и ко са фронта писао. „Колико смо могли, пратили смо догађаје и срце нам је крварило од бола када смо читали да је непријатељ заузео ову и ону варош”, записао је у свом легендарном наслову „Сећања старог Панчевца” хроничар Гига Стојнов, издвајајући једну епизоду која почиње у срцу ондашње вароши панчевачке.

На ћошку Мале пијаце, некада, па и у то ратно време били су паркирани фијакери, а свако јутро долазио је рано и један млад човек од својих 25 година. Гурао је на колицима месингане канте пуне бозе, па би застао на свом омиљеном ћошку трга и викао: „Оди народе код Илије бозаџије, купи бозу, ладна ко лед, слатка ко мед”, почиње забелешку Гига, о догађајима који су у наставку имали интересантан обрт.