Господар Крфа

Савезници су се слагали да је Краљевини Србији уистину неопходна помоћ у наоружању, материјалу и људству, али се нису могли сложити у количини. Али није се могло дуго оклевати. Очекивана помоћ није дошла, а здружена противничка одморна војска започне и трећи напад 6. 10. 1915, тако да се на крају, после непуне три седмице, морала дати наредба за повлачење. Чланице Антанте су се осећале кривим што су допустиле да једина балканска савезница падне, а француски маршал Жозеф Жофр (1852–1931), командант Главног ђенералштаба, највише се осећао кривим што ништа није предузео на време, макар то било и на своју руку.

Због оваквог стања, када су Срби најзад стигли до јадранске обале у Албанији, Жофр оснива комисију чији је задатак био да Савезници виде у каквом је психофизичком стању наша војска и шта је од ње уопште остало. За начелника те комисије Жофр одабира дивизијског ђенерала Лисјена де Мондезира (1857–1943), јер се већ показао као добар оперативац, способан и предузимљив, а и највише због тога што је био у Србији током Другог балканског рата, када је упознао наш Ђенералштаб, Владу. Сазнавши у каквом је стању наша војска и хитности пребацивања, Жофр је потпуно одрешио руке ђенералу Де Мондезиру тако да је сам одабрао остале чланове те мисије.

Није се могао сложити са члановима италијанске мисије који су тврдили да је српска војска углавном као леш, тако да је његова мисија излишна, јер нико није успео да покојник оживи. Сами Албанци су били безосећајни чак и према Српчићима која су листом умирала од глади и хладноће. Потпоручник Брусо, Мондезиров човек, у извештају је подвукао да оно што се дешава у Албанији јесте највећи злочин у савременој историји.

После распоређивања људства, Мондезир се састао у Валони, 22. 12. 1915, са краљем Петром Првим и предао му Медаљу ратног крста, којим га је одликовао Поенкаре. Као речит човек и психолог успео је да убеди регента Александра да се наша војска ипак спусти из Скадра и Медове до Валоне, јер морски прилаз медовског затона није згодан за ратне лађе због плићака. И поред тога, из Медове су послали 89.000 најисцрпљенијих војника, који не би могли прећи остатак пута. Ову одлуку је Мондезир донео у сарадњи са британским адмиралом Трубриџом. Осталих 51.000 војника прешла је још 200 км до Драча.

Мондезир успева да доста ублажи став италијанских трупа према Србима, јер су они мислили да наша држава заправо жели да се за стално пресели у Албанију. Италијански војвода од Абруца, командант јадранске флоте, састао се са Мондезиром, 26. децембра, и без оклевања сложио да Италијани почну са доношењем хране, лекова, одеће за Србе. Ђенерал је био у сталној телеграфској вези са маршалом Жофром који се сагласио да је мало острво Крф, најпогодније место опоравка нашег људства.

Када су све перипетије биле решене, прешло се на само пребацивање наших трупа, 17. 1. 1916, па до краја фебруара. Ђенерал Де Мондезир је 25. јануара испитао и суседна острва Лазарет и Видо. Од исцрпљености је помрло 4.847 наших бораца. Све време боравка на Крфу, док је његова мисија била неопходна, себе је називао апсолутним господаром острва, што је у суштини и био, јер га је државник Бријан тако назвао. Канцеларију своје мисије пребацио је на Крф у градску касину. Он се показао и као добар организатор: где ће бити које болнице, где ће се налазити која наша јединица, где ће бити министарства, Влада, а исто тако је извршио и темељну реорганизацију српске војске, која је уистину била неопходна. Све војне измене ипак је урадио уз Жофрову сагласност, иако се маршал сасвим ослањао на њега.

Када је опорављена наша војска пребачена у Солун, Жофр је опозвао, 24. априла, Мондезира, који је команду мисије предао пук. Душију. Требало је да пожури у Париз јер га је чекала друга мисија. Пред полазак са Крфа, регент му је доделио у знак велике захвалности Орден двоглавог белог орла првог степена и Орден Карађорђеве звезде с мачевима трећег степена. Мондезир је до краја рата био контузован на Марни. По свршетку Великога рата, 1919, ђенерала Лисјена де Мондезира су пензионисали.

 Пошто су му Срби били прирасли за срце, после рата је долазио у новонастало Краљевство СХС скоро на сваку нашу ратну прославу желећи да се пријатељство не изгуби. Краљ Александар Први Ујединитељ му је 11. 11. 1930, на свечаном откривању Споменика захвалности Француској, када је и цела ондашња француска влада била присутна, доделио и Орден југословенске круне првог степена. Пошто је Мондезир, 11. 8. 1943, преминуо у колевци својих предака у Севрију у Горњој Савоји, желео је да буде сахрањен са првим најнижим Орденом Легије части четвртог степена (1896) и Орденом Карађорђеве звезде с мачевима трећег степена (1916).