Gospodar Krfa

Saveznici su se slagali da je Kraljevini Srbiji uistinu neophodna pomoć u naoružanju, materijalu i ljudstvu, ali se nisu mogli složiti u količini. Ali nije se moglo dugo oklevati. Očekivana pomoć nije došla, a združena protivnička odmorna vojska započne i treći napad 6. 10. 1915, tako da se na kraju, posle nepune tri sedmice, morala dati naredba za povlačenje. Članice Antante su se osećale krivim što su dopustile da jedina balkanska saveznica padne, a francuski maršal Žozef Žofr (1852–1931), komandant Glavnog đeneralštaba, najviše se osećao krivim što ništa nije preduzeo na vreme, makar to bilo i na svoju ruku.

Zbog ovakvog stanja, kada su Srbi najzad stigli do jadranske obale u Albaniji, Žofr osniva komisiju čiji je zadatak bio da Saveznici vide u kakvom je psihofizičkom stanju naša vojska i šta je od nje uopšte ostalo. Za načelnika te komisije Žofr odabira divizijskog đenerala Lisjena de Mondezira (1857–1943), jer se već pokazao kao dobar operativac, sposoban i preduzimljiv, a i najviše zbog toga što je bio u Srbiji tokom Drugog balkanskog rata, kada je upoznao naš Đeneralštab, Vladu. Saznavši u kakvom je stanju naša vojska i hitnosti prebacivanja, Žofr je potpuno odrešio ruke đeneralu De Mondeziru tako da je sam odabrao ostale članove te misije.

Nije se mogao složiti sa članovima italijanske misije koji su tvrdili da je srpska vojska uglavnom kao leš, tako da je njegova misija izlišna, jer niko nije uspeo da pokojnik oživi. Sami Albanci su bili bezosećajni čak i prema Srpčićima koja su listom umirala od gladi i hladnoće. Potporučnik Bruso, Mondezirov čovek, u izveštaju je podvukao da ono što se dešava u Albaniji jeste najveći zločin u savremenoj istoriji.

Posle raspoređivanja ljudstva, Mondezir se sastao u Valoni, 22. 12. 1915, sa kraljem Petrom Prvim i predao mu Medalju ratnog krsta, kojim ga je odlikovao Poenkare. Kao rečit čovek i psiholog uspeo je da ubedi regenta Aleksandra da se naša vojska ipak spusti iz Skadra i Medove do Valone, jer morski prilaz medovskog zatona nije zgodan za ratne lađe zbog plićaka. I pored toga, iz Medove su poslali 89.000 najiscrpljenijih vojnika, koji ne bi mogli preći ostatak puta. Ovu odluku je Mondezir doneo u saradnji sa britanskim admiralom Trubridžom. Ostalih 51.000 vojnika prešla je još 200 km do Drača.

Mondezir uspeva da dosta ublaži stav italijanskih trupa prema Srbima, jer su oni mislili da naša država zapravo želi da se za stalno preseli u Albaniju. Italijanski vojvoda od Abruca, komandant jadranske flote, sastao se sa Mondezirom, 26. decembra, i bez oklevanja složio da Italijani počnu sa donošenjem hrane, lekova, odeće za Srbe. Đeneral je bio u stalnoj telegrafskoj vezi sa maršalom Žofrom koji se saglasio da je malo ostrvo Krf, najpogodnije mesto oporavka našeg ljudstva.

Kada su sve peripetije bile rešene, prešlo se na samo prebacivanje naših trupa, 17. 1. 1916, pa do kraja februara. Đeneral De Mondezir je 25. januara ispitao i susedna ostrva Lazaret i Vido. Od iscrpljenosti je pomrlo 4.847 naših boraca. Sve vreme boravka na Krfu, dok je njegova misija bila neophodna, sebe je nazivao apsolutnim gospodarom ostrva, što je u suštini i bio, jer ga je državnik Brijan tako nazvao. Kancelariju svoje misije prebacio je na Krf u gradsku kasinu. On se pokazao i kao dobar organizator: gde će biti koje bolnice, gde će se nalaziti koja naša jedinica, gde će biti ministarstva, Vlada, a isto tako je izvršio i temeljnu reorganizaciju srpske vojske, koja je uistinu bila neophodna. Sve vojne izmene ipak je uradio uz Žofrovu saglasnost, iako se maršal sasvim oslanjao na njega.

Kada je oporavljena naša vojska prebačena u Solun, Žofr je opozvao, 24. aprila, Mondezira, koji je komandu misije predao puk. Dušiju. Trebalo je da požuri u Pariz jer ga je čekala druga misija. Pred polazak sa Krfa, regent mu je dodelio u znak velike zahvalnosti Orden dvoglavog belog orla prvog stepena i Orden Karađorđeve zvezde s mačevima trećeg stepena. Mondezir je do kraja rata bio kontuzovan na Marni. Po svršetku Velikoga rata, 1919, đenerala Lisjena de Mondezira su penzionisali.

 Pošto su mu Srbi bili prirasli za srce, posle rata je dolazio u novonastalo Kraljevstvo SHS skoro na svaku našu ratnu proslavu želeći da se prijateljstvo ne izgubi. Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj mu je 11. 11. 1930, na svečanom otkrivanju Spomenika zahvalnosti Francuskoj, kada je i cela ondašnja francuska vlada bila prisutna, dodelio i Orden jugoslovenske krune prvog stepena. Pošto je Mondezir, 11. 8. 1943, preminuo u kolevci svojih predaka u Sevriju u Gornjoj Savoji, želeo je da bude sahranjen sa prvim najnižim Ordenom Legije časti četvrtog stepena (1896) i Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima trećeg stepena (1916).