Уметност која је процветала у сеобама

Се­о­бе Ср­ба на се­вер, у Угар­ску, у Гор­њу зе­мљу, за со­бом су оста­ви­ле пра­во­слав­не хра­мо­ве упе­ча­тљи­ве ле­по­те, ко­ја као да је пр­ко­си­ла нај­ве­ћим те­шко­ћа­ма. Цр­кве у Сен­тан­дре­ји, Бу­дим­пе­шти, Је­гри, ма­на­сти­ру Срп­ском Ко­ви­ну, ма­на­сти­ру Гра­бов­цу, Сто­ном Бе­о­гра­ду, Ба­ји, Се­ге­ди­ну, све­до­че о кул­тур­ном и умет­нич­ком жи­во­ту на­шег на­ро­да, о ба­рок­ним за­ду­жби­на­ма ко­је је у бо­га­то илу­стро­ва­ној и лук­су­зно по­ве­за­ној мо­но­гра­фи­ји „По­ме­ни дав­них се­о­ба, зна­ме­ња срп­ске по­ве­сни­це” (Пра­во­слав­на реч) ове­ко­ве­чио ака­де­мик Дин­ко Да­ви­дов. Да­ви­дов за­па­жа да је ду­хов­ни успон срп­ског на­ро­да у Гор­њој зе­мљи за­тим на­ста­вљен и у спи­са­тељ­ству, у књи­га­ма штам­па­ним у Ти­по­гра­фи­ји пе­штан­ског Уни­вер­зи­те­та у Бу­ди­му, по­себ­но у вре­ме осни­ва­ња Ма­ти­це срп­ске у Пе­шти. 

– Све је на­ста­ја­ло бла­го­да­ре­ћи се­о­ба­ма. Овај спис је при­лог том при­се­ћа­њу на вре­ме ко­је ни­је из­гу­бље­но, као што ни срп­ско при­су­ство у овим кра­је­ви­ма ни­је би­ло уза­луд­но. Оста­ла је ба­шти­на као нај­леп­ше све­до­чан­ство, укра­ше­но де­ли­ма не­за­бо­рав­них ли­ко­ва срп­ске књи­жев­но­сти и умет­но­сти – пи­ше Дин­ко Да­ви­дов. 

Цр­кве­на умет­ност фру­шко­гор­ских ма­на­сти­ра за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто у овом де­лу, али је опи­са­но и њи­хо­во стра­да­ње у вре­ме Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске. Ма­на­стир Кру­ше­дол био је се­ди­ште об­но­вље­не Бе­о­град­ско-срем­ске ми­тро­по­ли­је, по­став­ши ујед­но и по­ро­дич­ни ма­у­зо­леј Бран­ко­ви­ћа.

–Тек осни­ва­њем Кру­ше­до­ла и по­то­њих ма­на­сти­ра, Срем је за­пра­во по­стао зе­мља де­спо­то­ва, део Ра­шке. На тај на­чин је ма­на­сти­ру Кру­ше­до­лу од­ре­ђе­на ми­си­ја нај­од­го­вор­ни­јег пре­но­си­о­ца, уисти­ну на­ста­вља­ча срп­ских тра­ди­ци­ја и ду­хов­но­сти у Сре­му – пи­ше Дин­ко Да­ви­дов, ко­ји у овом де­лу пра­ти и суд­би­не зо­гра­фа, ико­но­пи­са­ца, те пу­те­ве срп­ског ико­но­сли­кар­ства 18. сто­ле­ћа. 

По Да­ви­до­ви­ће­вим ре­чи­ма, срп­ско по­зно­ви­зан­тиј­ско сли­кар­ство до­жи­ве­ло је на про­сто­ру Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је сво­је нај­по­зни­је го­ди­не, а но­ви­је, пред­ба­рок­но, на зо­граф­ским ико­на­ма, ис­по­љи­ло је сво­ју мла­дост. Да упра­во зо­граф­ске ико­не пред­ста­вља­ју ве­ро­до­стој­не кул­тур­но­и­сто­риј­ске спо­ме­ни­ке и умет­нич­ка де­ла ко­ја су увек са­вре­ме­на. Те ико­не би­ле су и по­тре­ба ра­се­ље­ног на­ро­да, јер су по на­ло­гу па­три­јар­ха Ар­се­ни­ја III Чар­но­је­ви­ћа и нај­ма­ње срп­ске на­се­о­би­не има­ле цр­кви­це са­гра­ђе­не ма­кар и од бр­ва­на, а њи­ма су би­ле по­треб­не ол­тар­ске ико­не. Пре­ма по­да­ци­ма Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је, пре­ма по­пи­су из 1733. го­ди­не, у 110 цр­ка­ва срем­ске ар­хи­ди­је­це­зе би­ло је 2.297 ико­на, пре­ма че­му се за­кљу­чу­је да их је у чи­та­вој Кар­ло­вач­кој ми­тро­по­ли­ји би­ло бар де­сет хи­ља­да.