Цртеж открива срж уметника

Текст ко­ји пра­ти по­став­ку са­чи­нио др Ми­шко Па­вло­вић ко­ји, из­ме­ђу оста­ло­га, ка­же: „Мо­гу­ће је да су сви ти ово­ид­ни и сфе­рич­ни об­ли­ци, кру­жне и спи­рал­не фор­ме, пло­до­ви и бо­би­це за­пра­во ва­ри­ја­ци­је јед­ног истог уни­вер­зал­ног мо­ти­ва – ман­да­ле, од­но­сно ви­зу­ел­ни из­раз аутор­ки­не по­тре­бе за ме­ди­та­тив­ним по­ни­ра­њем у се­бе. Упра­во та уну­тра­шња ко­му­ни­ка­ци­ја са са­мим со­бом, ко­ја ни­је ни­шта дру­го до кон­ти­ну­и­ра­ни про­цес са­зре­ва­ња лич­но­сти, омо­гу­ћа­ва умет­ни­ку да схва­ти да у кре­а­тив­ном чи­ну исто­вре­ме­но уче­ству­ју/деј­ству­ју си­ле све­сног и не­све­сног.” 

Аутор ових ре­чи ујед­но је и кри­вац и за по­ду­хват из­ла­га­ња де­ла о ко­ји­ма пи­ше, о че­му је пред но­ви­на­ри­ма го­во­ри­ла са­ма умет­ни­ца.

– Вра­ћа­ли смо се за­јед­но са јед­не из­ло­жбе, по­зва­ла сам Ми­шка Па­вло­ви­ћа, мог бив­шег сту­ден­та а са­да и ко­ле­гу, на ка­фу у мој ате­ље. У ње­му су се на­ла­зи­ли цр­те­жи, он их је ви­део и пи­тао да ли сам раз­ми­шља­ла да их из­ло­жим. Ре­кла сам: не, а он је по­том до­дао да би о то­ме мо­гла да раз­ми­слим. Про­из­вод тог раз­ми­шља­ња ви­ди­те упра­во на зи­до­ви­ма га­ле­ри­је, ту је 38 цр­те­жа ко­ји су са­да пре­ми­јер­но и ура­мље­ни. По­след­њи ме­ђу њи­ма на­ста­ли су ове го­ди­не, али све ка­да их за­јед­но ви­дим имам ути­сак као да је ово са­да пр­ви пут, по­се­бан је осе­ћај – емо­тив­на је Иван­ка Жив­ко­вић, ко­ја по­том од­мах и до­да­је:

– Пе­ро и туш опа­сни су. Ла­ко се по­гре­ши, ла­ко се ис­кли­зне. Цр­теж, за­то, че­сто и от­кри­ва са­му срж умет­ни­ко­ву. 

На­до­ве­зу­ју­ћи се на ову ми­сао Ири­на Су­бо­тић, чи­ја ће ду­жност би­ти да зва­нич­но и про­гла­си из­ло­жбу отво­ре­ном, ис­ти­че:   

– Ра­де­ћи не­у­мор­но на број­ним по­љи­ма умет­ни­ца ни­је за­по­ста­ви­ла цр­теж, ту су­шти­ну ли­ков­ног из­ра­жа­ва­ња, тај го­вор ду­ше. Њен по­тез је чврст, сна­жан, де­ци­ди­ран, не­ка­да ми се учи­ни и да не ли­чи на њен то­пли, за­о­кру­же­ни, жен­стве­ни ка­рак­тер. На ње­му се уоча­ва из­ван­ред­но бо­гат­ство до­жи­вља­ја уну­тар за­тво­ре­них фор­ми ко­је се стал­но по­на­вља­ју. Сва­ки од цр­те­жа до­но­си но­во рас­по­ло­же­ње, но­ви ре­зул­тат.  

Иван­ка Жив­ко­вић Ака­де­ми­ју ли­ков­них умет­но­сти у Бе­о­гра­ду за­вр­ши­ла је 1960, ту је 1962. окон­ча­ла и пост­ди­плом­ске сту­ди­је. Ма­ги­стри­ра­ла је кон­зер­ва­ци­ју и ре­ста­у­ра­ци­ју на Ин­сти­ту­ту „Royal du pa­tri­mo­i­ne ar­ti­sti­que” у Бри­се­лу 1966. Ра­ди­ла је на кон­зер­ва­тор­ско-ре­ста­у­ра­тор­ским ра­до­ви­ма у мно­гим на­шим ма­на­сти­ри­ма (Пећ­ка па­три­јар­ши­ја, Ми­ле­ше­ва, Ма­на­стир Ла­пу­шња, Ма­на­стир Са­ви­на, Ма­на­стир Пи­ва, Ма­на­стир Ни­ко­ље, Ма­на­стир Ко­по­рин), ме­ђу ко­ји­ма је не­ке ра­до­ве пот­пу­но са­мо­стал­но из­во­ди­ла (Ма­на­стир Јо­ша­ни­ца, Бо­рач – цр­ква, Гор­њак – ка­пе­ла Св. Гри­го­ри­ја, Цр­ква Св. Мар­ка – се­ло Сло­вац, Цр­ква Св. Ни­ко­ле у Ра­ма­ћи, Цр­ква Св. Ва­си­ли­ја у Сто­ли­ву, жи­во­пис у Со­чи­ју у Ру­си­ји), а ко­пи­ра­ла је и фре­ске за Га­ле­ри­ју фре­са­ка у Бе­о­гра­ду. Пре­да­ва­ла је на пре­сто­нич­ком ФЛУ, где је би­ла про­де­кан у два ман­да­та, као и вр­ши­лац ду­жно­сти де­ка­на. По­ред број­них са­мо­стал­них из­ло­жби из­ла­га­ла је на око сто­ти­нак ко­лек­тив­них у зе­мљи и ино­стран­ству.