„Дош’о Шваба чак до Раље…”

Многе песме испеване на почетку Првог светског рата брзо су се пронеле и до нас у Панчеву. Фронт је био близу, рат је беснео и зато није могло бити ни речи о њиховом јавном певању, али су се оне често чуле кадгод су се састајали пријатељи, бележи у својој књизи „Записи старог Панчевца” хроничар ове банатске вароши Гига Стојнов, започињући приповест о стиховима који су испевани на фронту и у позадини ратних дешавања. Занимљиво је, додаје он, да су оне верно пратиле све догађаје на српском ратишту, тако да је одмах на почетку рата 1914. године била популарна песма:

„Наша Сава, наша Дрина,

Не сме Шваба на Србина…”

А када је Аустроугарска војска, којом је командовао „фелдцајгмајстер” Поћорек, прешла у Србију и тамо била до ногу потучена, та велика победа српске војске, у народу је прокоментарисана стиховима:

Дош’о Шваба чак до Раље

Ал од Раље не мож’ даље.

Хтео Шваба чак до Чачка

Ал’ од Цера маглу фаћка…

Родољубивим стиховима стизале су и вести, па тако пошто је у Ваљеву био штаб аустроугарске балканске војске, то је и ова команда заједно са својим потученим региментама морала наврат-нанос да побегне из Србије. И то је, вели Стојнов, забележено у песми:

„У Ваљеву цика дрека

Јури Србин Поћорека…”

Из времена када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска заједно напале Србију и наша се војска после Албанске голготе докопала Крфа, у овим крајевима се певала она и данас популарна:

„Тамо далеко где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут…”

Биле су испеване и песме које су говориле о нечувеном терору окупатора у прегаженој Србији. У њима су се поново појавили оптимистични тонови после славне победе на Кајмакчалану, а кад је српска војска пробила Солунски фрон и пошла у победоносну офанзиву, све чешће се и гласније певало:

„Ситна киша пада,

Аустрија пропада…”

Ето то су само неке које су у овим крајевима певане током Првог светског рата, док посебна занимљивост прати настајање песме „Зови, само зови”.

У Панчеву је 1916. године био батаљон пионира (понтоњера) у коме су служили само Чеси. Кадгод су они ишли на вежбе, приповеда Стојнов, увек су панчевачким улицама певали песму „Наша стара права и чешка држава”.

Мелодија је била тако лепа да су и наши људи почели да је певуше. Једног дана је нас неколико отишло код чика Туне Освалда, који је био хоровођа и композитор, а родом је био Чех. Замолили смо га да нам одсвира целу песму и да нам протумачи речи. Чика Туна је сео за хармонијум и почео да свира и пева. Рекао нам је да је то родољубива песма и да ју је он већ певао на ноте, па чак и да јој је дао наше речи. Он је написао текст само прве строфе, а касније смо ми додавали и друге родољубиве стихове. Та песма је 1918. певана у свакој нашој кући и готово постала химна српске омладине, пише Гига Стојнов.