Српски лингвиста века
Дело Александра Белића (1876-1960) сагледано је у историји славистике у оквиру округлог стола који је одржан у Свечаној сали Српске академије наука и уметности, на 16. Међународном конгресу слависта у Београду. Учествовали су Миодраг Јовановић (Црна Гора), Себастијан Море (Швајцарска), Јаромир Линда (Чешка), Љубомир Поповић, Божо Ћорић, Милосав Тешић, Срето Танасић и Јован Делић, а модератор разговора била је Драгана Мршевић-Радовић. Овом приликом представљено је и трокњижје „Александар Белић српски лингвиста века“, у издању Филолошког факултета Универзитета у Београду.
Миодраг Јовановић указао је на то колико је Белић поштовао Вукову личност и дело, а посебно на његово схватање Вукових рјечника из 1818, и из 1852. године, као утемељења и развоја језичке реформе. Такође, Јовановић је говорио и о томе колико је Вук заправо научио о српском језику припремајући штампу речника, у чему му је помогао Јернеј Копитар, а затим и Ђуро Даничић код „Рјечника” из 1852. године (који се сматра „Библијом српских филолога“). Јовановић је запазио да је Белић стао уз Вука као доносиоца слободнијег, народног, начина певања у овешталу књижевну средину.
У занимљивом излагању Себастијана Мореа личност Александра Белића сагледана је и кроз његово дипломатско деловање током Париске мировне конференције одржане 1919. године, после Првог светског рата.
Море је објаснио да су Белићеви аргументи, изложени у радовима које је писао на француском језику, пре свега били лингвистички, а да је нову југословенску државу, при том, он сагледавао као један жив организам, чија се будућност ствара из ратног крвопролића. Три дијалектолошке нијансе српскохрватског језика Белић је разматрао кроз њихове сродности, док је македонски доводио пре свега у везу са бугарским.
Иако је Белићева личност у оквиру овог округлог стола приказана као неспорни ауторитет када је у питању консолидација књижевно-језичке норме, излагања Милосава Тешића и Јована Делића, сагледала су и његову ригидност у примени граматичких правила када је реч о песничком језику Момчила Настасијевића. Тешић је подсетио на специфичан Настасијевићев однос према поетском стварању као мистичном, готово магијском чину, као и његов дослух са матерњом мелодијом и музичким својствима поетског језика, што је Белић схватао као неправилност и неприродност, не пристајући на авангардна језичка струјања.
Професор Јован Делић отишао је и корак даље у развијању ове теме, описујући седницу Српског ПЕН центра, одржану после Настасијевићеве смрти, на којој је Станислав Винавер готово бранио покојног песника. На том састанку Иво Андрић ће изрећи свој будући кредо, да је питање језика најуспелије код оног писца где се то питање ни не поставља...
Љубомир Поповић изложио је Белићево схватање синтагме и синтагматских односа, при чему је синтагма једна од две кључне појаве у домену синтаксе (просте) реченице и важан појам за концептуализацију тог домена.
Божо Ћорић истакао је улогу Александра Белића у доприносу грађењу речи, као дериватолога који је утемељио област творбе речи. Ћорић је приметио да је Белић држао курс о грађењу речи на Београдском универзитету, да је о овој проблематици писао у часопису „Наш језик“, као и то да је био аутор првог уџбеника о творби речи.
Срето Танасић подсетио је на часопис „Јужнословенски филолог“, који су 1913. године основали Љубомир Стојановић и Александар Белић, као публикацију која је обавештавала читаоце о томе шта се дешава у славистичком свету, а Јаромир Линда говорио је утицајима Прашке лингвистичке школе на Белића, на његове посете Прагу и први послератни почасни докторат Карловог универзитета, који је Белић понео 1946. године.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
