Негде у САД

Изашао сам из куће десет минута прије да избјегнем јутарњу гужву. Улазим у ауто и размишљам о дану који је испред мене. Супруга ће да одвезе нашега сина до школе и да оде на посао. Ја ћу га покупити послије посла. Син остаје у школи послије часова и игра се са другом дјецом. У почетку ми је било тешко остављати га по осам сати у школи, али сам примијетио да му то у ствари прија. Када га покупим раније, буни се. Зна да ће морати да пише задаћу када дође кући.

Палим ауто. Упорни „јапанац“ пали без противљења. Већ је стар и чекам да цркне. Биће ми жао да га продам. Пуно лијепих успомена ме веже за ову крнтију. Толико путовања до Флориде, Канаде, Тексаса, Колорада… Никада ме није изневјерио.

Мисли ми се вратише на дан који ме очекује. Требао би да буде лаган дан на послу. Продукција је привремено стала да би се документација припремила за државну инспекцију. Ја ћу да проведем вријеме пишући “performance reviews”. По обичају и ове године имам разноврсну групу: неки су скромни, неки амбициозни, неки препотентни…Када добију повишицу која је базирана по њиховом раду, неки ће да буду задовољни а неки не. Иста прича сваке године. У почетку ми је било тешко да кажем некима да, у пословном, професионалном смислу, мање вриједе него што мисле. Сада идем са мишљу: само је једна истина. Побуњеници се брзо врате у строј, и посао се настави истим током.

Супруга ће са свога посла потражити куће за изнајмиљивање у Канади на језеру Винипег. Планирамо да идемо тамо у јулу са њеним братом и његовом породицом. Не смијем да заборавим да купим спреј за комарце. У Канади су комарци к’о роде.

Док јапанчев мотор тихо бруји, гледам на сат. Имам довољно времена да навратим у „Dunkin Donuts” по кафу. Нека прича ко шта хоће, али они имају најбољу кафу у Америци. Мало су поскупели, али ред за кафу се није смањио. А нису се променили ни радници у продавници. Радница са тешким хинду акцентом ме пита “How can I help you”. Увијек се уздржавам да их не имитирам. Мој син их често имитира. Разред му је “mixking pot”. Поред бијелих Американаца, ту су и Индијци, Нијемаци, Кинези, Пакистанци… Иако ми дође да се смијем, кажем му да имитирати друге људе није лијепо.

Стижем на посао. Како улазим у фирму, тако видим људе са пластичним чашама пуним кафе. Нико ништа не ради. Понедељак је, продукција не ради. Људи једва дочекали да се мало успори. Од свих колега ја сам последњи стигао на посао. Колеге расправљају о свом викенду. Телефони су им утишани и иако тихо звоне, нико се не јавља. Питам их да ли сам ушао у погрешну фирму, јер ми ова пуно личи на комунистичку. Нико не ради до девет сати. Послије двије секунде тишине, све троје дрекнуше углас: “Shut up!”… Ццццц. Факултетски образовани Американци, а тако причају. Дан је прошао брзо. Техничари су већ знали шта да раде, тако да ме нису ни требали. Увијек се сјетим шта ми је председник фирме рекао када ме је интервијуисао: “твој је посао завршен када те техничари више не буду требали”….

Било је пола четири када сам завршио задњи "review". Провјерио сам посао који су техничари завршили, поздравио се са колегама и кренуо кући. Возећи, назвао сам супругу да јој кажем да сам изашао на вријеме и да ћу да покупим сина из школе, тако да она не треба да излази раније. Нашла је добру цијену за кућу у Канади. Већ је све резервисала. Питам је за њен дан. Каже да је био добар. Дала је отказ једном раднику а три усмено опоменула зато што су разбили скупоцијене тањире.Водити ресторан је очигледно тежак посао.

Долазим у школу по сина. Чим ме је видио повикао је “Can I stay little bit longer, pleeeease?”.Шта да му кажем? Сјео сам и гледао га како се игра. Осам му је година. Прво је играо фудбал, па су га онда дјевојчице почеле да гањају. Он се као отима, али их редовно пушта да га стигну. “They are always trying to kiss me!”. У међувремену сам потражио његову учитељицу. Каже да нема никаквих проблема.

Код куће налазим телефонску поруку од родитеља. Купили су карте и долазе да нас посијете. Ово је задњи пут да нас посјећују из Тексаса. На крају ове године ће да се пензионишу и врате. Преживјели су пропаст комунизма, рат, дошли у Америку и нашли послове испод свога ранга. То им никада није сметало. Рекли су ми “ми никада нисмо тражили ништа ни од кога, па нећемо ни сада”. Десет година је прошло од тада. И ево их сада, на крају пута, поносни као и увијек.

Супруга је убрзо стигла са посла. Док се син возика на бициклу испред куће, супруга иде директно из аута у кухињу. Вечера је готова за двадесет минута. Лијепо је живјети са супругом која је, без обзира на говорну баријеру, завршила “culinary arts” факултет. Послије вечере и лагане приче, привели смо дан крају. Послиједња мисао прије сна ми је била: “живот је лијеп”.