Negde u SAD

Izašao sam iz kuće deset minuta prije da izbjegnem jutarnju gužvu. Ulazim u auto i razmišljam o danu koji je ispred mene. Supruga će da odveze našega sina do škole i da ode na posao. Ja ću ga pokupiti poslije posla. Sin ostaje u školi poslije časova i igra se sa drugom djecom. U početku mi je bilo teško ostavljati ga po osam sati u školi, ali sam primijetio da mu to u stvari prija. Kada ga pokupim ranije, buni se. Zna da će morati da piše zadaću kada dođe kući.

Palim auto. Uporni „japanac“ pali bez protivljenja. Već je star i čekam da crkne. Biće mi žao da ga prodam. Puno lijepih uspomena me veže za ovu krntiju. Toliko putovanja do Floride, Kanade, Teksasa, Kolorada… Nikada me nije iznevjerio.

Misli mi se vratiše na dan koji me očekuje. Trebao bi da bude lagan dan na poslu. Produkcija je privremeno stala da bi se dokumentacija pripremila za državnu inspekciju. Ja ću da provedem vrijeme pišući “performance reviews”. Po običaju i ove godine imam raznovrsnu grupu: neki su skromni, neki ambiciozni, neki prepotentni…Kada dobiju povišicu koja je bazirana po njihovom radu, neki će da budu zadovoljni a neki ne. Ista priča svake godine. U početku mi je bilo teško da kažem nekima da, u poslovnom, profesionalnom smislu, manje vrijede nego što misle. Sada idem sa mišlju: samo je jedna istina. Pobunjenici se brzo vrate u stroj, i posao se nastavi istim tokom.

Supruga će sa svoga posla potražiti kuće za iznajmiljivanje u Kanadi na jezeru Vinipeg. Planiramo da idemo tamo u julu sa njenim bratom i njegovom porodicom. Ne smijem da zaboravim da kupim sprej za komarce. U Kanadi su komarci k’o rode.

Dok japančev motor tiho bruji, gledam na sat. Imam dovoljno vremena da navratim u „Dunkin Donuts” po kafu. Neka priča ko šta hoće, ali oni imaju najbolju kafu u Americi. Malo su poskupeli, ali red za kafu se nije smanjio. A nisu se promenili ni radnici u prodavnici. Radnica sa teškim hindu akcentom me pita “How can I help you”. Uvijek se uzdržavam da ih ne imitiram. Moj sin ih često imitira. Razred mu je “mixking pot”. Pored bijelih Amerikanaca, tu su i Indijci, Nijemaci, Kinezi, Pakistanci… Iako mi dođe da se smijem, kažem mu da imitirati druge ljude nije lijepo.

Stižem na posao. Kako ulazim u firmu, tako vidim ljude sa plastičnim čašama punim kafe. Niko ništa ne radi. Ponedeljak je, produkcija ne radi. Ljudi jedva dočekali da se malo uspori. Od svih kolega ja sam poslednji stigao na posao. Kolege raspravljaju o svom vikendu. Telefoni su im utišani i iako tiho zvone, niko se ne javlja. Pitam ih da li sam ušao u pogrešnu firmu, jer mi ova puno liči na komunističku. Niko ne radi do devet sati. Poslije dvije sekunde tišine, sve troje dreknuše uglas: “Shut up!”… Ccccc. Fakultetski obrazovani Amerikanci, a tako pričaju. Dan je prošao brzo. Tehničari su već znali šta da rade, tako da me nisu ni trebali. Uvijek se sjetim šta mi je predsednik firme rekao kada me je intervijuisao: “tvoj je posao završen kada te tehničari više ne budu trebali”….

Bilo je pola četiri kada sam završio zadnji "review". Provjerio sam posao koji su tehničari završili, pozdravio se sa kolegama i krenuo kući. Vozeći, nazvao sam suprugu da joj kažem da sam izašao na vrijeme i da ću da pokupim sina iz škole, tako da ona ne treba da izlazi ranije. Našla je dobru cijenu za kuću u Kanadi. Već je sve rezervisala. Pitam je za njen dan. Kaže da je bio dobar. Dala je otkaz jednom radniku a tri usmeno opomenula zato što su razbili skupocijene tanjire.Voditi restoran je očigledno težak posao.

Dolazim u školu po sina. Čim me je vidio povikao je “Can I stay little bit longer, pleeeease?”.Šta da mu kažem? Sjeo sam i gledao ga kako se igra. Osam mu je godina. Prvo je igrao fudbal, pa su ga onda djevojčice počele da ganjaju. On se kao otima, ali ih redovno pušta da ga stignu. “They are always trying to kiss me!”. U međuvremenu sam potražio njegovu učiteljicu. Kaže da nema nikakvih problema.

Kod kuće nalazim telefonsku poruku od roditelja. Kupili su karte i dolaze da nas posijete. Ovo je zadnji put da nas posjećuju iz Teksasa. Na kraju ove godine će da se penzionišu i vrate. Preživjeli su propast komunizma, rat, došli u Ameriku i našli poslove ispod svoga ranga. To im nikada nije smetalo. Rekli su mi “mi nikada nismo tražili ništa ni od koga, pa nećemo ni sada”. Deset godina je prošlo od tada. I evo ih sada, na kraju puta, ponosni kao i uvijek.

Supruga je ubrzo stigla sa posla. Dok se sin vozika na biciklu ispred kuće, supruga ide direktno iz auta u kuhinju. Večera je gotova za dvadeset minuta. Lijepo je živjeti sa suprugom koja je, bez obzira na govornu barijeru, završila “culinary arts” fakultet. Poslije večere i lagane priče, priveli smo dan kraju. Poslijednja misao prije sna mi je bila: “život je lijep”.