Радислав – путар меког срца

Лешак, Врачево, Манасе – Ако кренете било којим, једним од два пута, који из Лешка, насеља на крајњем северу Косова и Метохије, води ка Врачеву, и даље ка заселку Манасе, нећете омашити а да не сретнете Радислава Станића (49), кршног путара, једног од три радника Дирекције за градско грађевинско земљиште и путеве у Лепосавићу.

Кад смо кренули асфалтним, а даље макадамским путем, где је „лада нива” бректала под успоном и претила да се стрмекнемо у излоканим усецима, Радислава смо тражили код куће.

Први пут за 26 година, овај квалификовани тесар, сада путар, није био на радном месту. Скрајнуо је негде у шумарку лопату, будак, крамп, колица и брезову метлу, остао је код куће да лечи руку коју му је буков трупац недавно нагњечио.

Чусмо од народа да му нема „равног у целој лепосавићкој општини”. Да је радник без премца, да у „у свом веку, радника и човека, као што је Радислав није имао”, потврдио је и Милан Трбољевац, директор Дирекције за путеве у Лепосавићу:

– Никада није рекао да не може, никада није одужио посао, без обзира на то какви су временски услови или какав је терен. Предложићемо га за највеће општинско признање, за повељу која се додељује на Дан општине Лепосавић, наредног месеца – каже директор Трбољевац, који још вели да „таквог, несвакидашњег радника и човека, кад год то могућности дозволе, новчано награди”.

Директор вели да то није „велики новац, али тако му дајемо до знања да ценимо његов рад, труд, срчаност да поштено одради, не само свој посао већ и да помогне сваком ко се нађе у невољи”.    

На десетом километру од Лешка, док се тамо ка Новом Пазару, с врхова планине, тек дизаше магла, стигосмо пред кућу Радислава и Снежане Станић, дограђене чатмаре. Заскачу нас Луна и Моки, два кучета.

„’Ајте, неће они. Радују се сваком придошлом”, у даху изговара Радислав, кршан човек, какви само планинци знају да буду.

Излази и Снежана, родом из Дачовића, суседног села, која је пре 11 година за Радислава дошла. Таман кад се овај путар вратио на своје огњиште. Вратио се јер никако „тамо” није могао у, како каже, дугим ноћима да одагна мисли на своју кућу, болесну мајку, тетку... Крену прича, за пуним столом у кујни, где Снежана (46) беше свашта приставила. „Нисмо на славу дошли”, заподенусмо разговор са домаћицом.

Прича, једва чујно, да јој је брат за месец дана отишао, да ће скоро годишњицу да дају и да отац не може да се помири да му сина нема. „Туга, велика. Отац онемоћао. Идем често код њега, ту, одмах иза брда”, руком ка горњој страни куће показује Снежана, некадашња радница једне од фабрика Новом Пазару. Сви ућутасмо, а онда крену прича са Радиславом, главом куће, који се 25. фебруара 2007. године вратио под родитељски кров.

„Касно сам отишао од куће. Пошто ми је отац преминуо, остао сам с мајком и тетком. Нисам могао овде да се запослим, па одох да тражим парче хлеба. Године пролазиле, мајка онемоћала, а ја на грађевини. Не можеш ти с посла кад ти се прохте. Нема одмора. Био сам у Краљеву, па пређем у Нови Пазар. Долазио сам суботом и недељом, али, тако се огњиште не одржава. Земља необрађена, ливаде се затравиле, шљиваци зарасли у коров.

Срећа ме погледала и запослих се ко путар”, смиреним гласом, поче причу Радислав, јак, крупан човек. Поче да пребира по хрпи папира. Стави на сто „пословну књижицу” оца Милорада, у којем лепим рукописом беше заведено да му је „главно занимање земљорадник”, а „споредно занимање – надничар”. Провео је Радислављев отац четири године у заробљеништву, у Немачкој, у месту Сталаг.

„Остаде ми жао што оцу нисам успео да средим да добије пензију. Био сам младић, нисам ни знао коме и где баш треба да се обратим. Није ми било до пара, до одштете, него сам мислио да се на неки начин одужим оцу”, с тугом у гласу, као за себе говори Радислав, пребирајући по успоменама када је у две куће Станића било 20 чељади.

Снежана и Радислав немају децу. А Радислава је, каже, „отац добио у 58. години”! Сада је у целом заселку 16 сељана, у мултиетничкој месној заједници Врачево, где вековима ништа није могло да наруши комшијске односе Срба и Муслимана.

„Морао сам да се вратим због оца, мајке, због гробова свих Станића. Шта би’ ја, тамо, а гробови у трње и коров да зарасту. А мучили се Станићи, моји преци, радили ову посну земљу, ал’ увек имали. Некада се овде све орило од чобана, обори били пуни, сејало се, ручно жело... свака кућа радна, али и богата”, сећа се.

Кажемо му да је реткост да директор хвали радника, а још је ређе да о њему имају само лепе речи и у Лепосавићу, Лешку, селима подно Копаоника, одакле се Панчићев врх из Манасе ко на длану види. „Срећан сам што то чујем. Али, ја само радим свој посао”, снебљиво говори Радислав.

У дворишту је тор са 30 оваца, плевња пуна сена, амбар у којем је жита од ове и лањске године, кош у којем има прошлогодишњег кукуруза. Овогодишњи тек треба да се бере и круни.

Има Радислав шест хектара земље. Око три је под шумом. Како од плате не може да подмири све што би требало једном домаћинству, с јесени прода који метар дрва. Прича да узима земљу и у закуп, тамо где је равније, како би комбајн могао да приђе. Тамо где сеје пшеницу, овас, кукуруз. Своје њиве покоси, неће, вели да гледа, да зарастају у коров.

Под кућом се још зелени паприка. Ракију је кренуо да пече, а мед је два пута ове године вадио. Нема култиватор, трактор, има дотрајалог „југа”, с којим у „Србију може” и расклиматану „ниву”. Питамо како са 24.000 које прима све постигне? Ћути, не одговара, гледа у страну.

Поново потежемо разговор о њему, о раднику којег свака кућа радо прима, који је спреман да помогне без обзира на то да ли се задесио на месту где је помоћ потребна, или треба да припомогне било где, у неком од заселака.

„Није ми тешко да учиним бар мало, кад коме устреба. Ја сам стално на путу, људи ме знају. Да понесем торбу с храном коју отуд из Лешка натоваре, да ударим који откос тамо где нема млађе руке, да зими из намета ауто извучемо... Ма, све је то људски. И мени се добрим враћа. Зову ме људи лети да се расхладим, да попијем шећер и воду, кафу, да се зими угрејем кад дрво и камен пуцају. Код комшија Бошњака попијем чај, на питу ме сврате. Сви ми овде живимо као једно.

Чујемо да се Радислав с вуковима у очи гледа.... мечке му пут препрече, а дивље свиње, сишле однекуд, на њега насрћу. Смеје се, вели:

„Кад западну сметови, кад земља и дрво од мраза пуцају, најсрећнији сам кад на срну налетим. Гледамо се, ја бих да јој, бар, коцку шећера дам, а она сва устрептала, у страху, у снегу се укопала. Ил’ кад зец пред мене искочи. А пред мечку и вукове... тад се гледамо, ћутимо, одмеравамо погледе, вребамо ко ће први корак да учини”, смехом се озари лице овог горштака.

Вратио се свом Косову, где сваку травку, сваки путељак, козју стазу  познаје. Где зна где се која рупа на путу отворила, где је вода одронила пут, направила локву, где је који дуб пустио ново корење. Где је орао свио гнездо. А ту, на надморској висини од осам стотина метара, њихов је дом.

Прича Радислав да неретко младе птиће, орлове у гнезда враћа. „Осмотрим… и вратим”, смејући се каже Радислав. Годинама, било из правца Остраћа, било из Постења, по осам километара у једном правцу, Радислав је на свом радном месту. И онда кад „осветљава” пут, кад лопатом тера обрушену земљу, кад баца ризлу и со, кад из сметова извлачи аутобусе пуне радника и деце.

Да је увек био „посебан” испричаше и Јована и Иван, брат и снаја Радислављеви. Ту су већ 18 година, вратили се из Крагујевца. Раде башту, држе две краве. Деца им у Србији. Један син је својевремено био у манастиру Драганац. Кућа уз кућу су са Снежаном и Радиславом:

Огласише се звона с манастира Свети врачи. Кренусмо другим путем, оним који води ка Требићу и даље ка Лешку. Лево се иде ка Тресави. Даље мало је линија, она имагинарна са централном Србијом.