Боље спречити него лечити

Свим пријатељима и познаницима који су ме пуно пута питали да ли је Софија Копола карикирала Јапан у филму ''Изгубљени у преводу'' желим да поручим да није. Реално и веродостојно је представљен. Онима који нису гледали филм, а заинтересовани су за Јапан, топло бих препоручила да га погледају. Нема никакве дубоке историјске, социјалне или философске анализе - једноставан поглед на Јапан из угла странца који борави у Токију. Главна јунакиња филма се обрела и у болници...

Да, болнице су углавном такве - све је хај тек, углачано, стерилисано и препуно најновијих апарата и машина које не само да вас испрегледају, већ емитују боје (одређена боја представља одређен степен болести, напр.карцином) и пуштају музику и снимљене реченице у стилу ''преглед је готов, устаните са стола, хвала на сарадњи''... Врло импресивно, док код потпуно верујете машинама.

Контакт са лекарима (који су имали статус полубожанства до скора) је већ друга прича. Најомиљенија реч им је ДАИЂОУБУ (у реду, наравно, добро..). Лекари су шкрти на речима - поставе питање или два и ако сте ви којим случајем причљивији или желите да подробније објасните своје муке, њихов одговор је скоро увек ДАИЂОУБУ. Па сад, ви погађајте шта је „у реду“. То што сте болесни, што се жалите, што очекујете помоћ?... Врло згодна реч, ни мађионичар не би могао да наслути право значење. Кад год изађем из лекарске ординације увек сам препуна неодговорених питања на која сад покушавам сама да пронађем одговор јер знам да то од лекара нећу добити. После пуно година проведених овде и како сам старија, враћам се нашем старом ''уздај се у се...''. Пре и после болнице се дам у проучавање медицинске литературе да проверим то у шта сумњам и да научим ново. Јер поверења немам! Ми сви који смо живели у Европи или Америци смо навикли на самоувереност лекара која нам је пружала неку врсту (често лажне) сигурности.

Овде је приступ лекара другачији. Сваки шкрти коменатар се заврши са ТАБУН (можда). У комбинацији са ДАИЂОУБУ, психички сте дотучени и не знате да ли ћете „можда оздравити“ или „можда умрети“.

Лекарима се до скора слепо веровало. Тек у последњих пар година, после доста катастрофалних грешака познатих болница и великог публицитета око свих тих промашаја, постаје популарна идеја ''другог'' (чак и ''трећег'') мишљења. Многи Јапанци и странци после прве дијагнозе одлазе у другу болницу да потврде код другог лекара мишљење првог. Моја петочлана породица је на десетине пута прошла кроз погрешне дијагнозе - од најобичнијих дечијих болести, преко астме, запаљења лимфних чворова до карцинома. Срећом,све су те дијагнозе биле погрешне - доказало је друго или треће мишљење, а и само време.

Поред класичне, западне медицине, овде су врло прихваћени методи лечења традиционалне оријенталне (махом кинеске) медицине. Хербално лечење, КАМПОУ, је само један од широко прихваћених начина лечења који је покривен здравственим осигурањем.

У Јапану су скоро сви здравствено осигурани преко посла, школе, супружника, родитеља. То подразумева да 70-80% трошкова (у зависности од услуга и терапије) сноси здравствено осигурање, а 20-30% појединац. Постоји додатно приватно осигурање које покрива тих 20-30% уз одређену надокнаду. Онај мали број неосигураних неће бити одбијен. Лекари ће им пружити неопходну помоћ, а после ће на већ ''неки'' начин покушати да наплате своје услуге.

Сигурна сам да се многи ишчуђавају и питају како је све ово могуће кад је позната чињеница да Јапанци (поготово жене) имају најдужи животни век. Врло једноставно. Уз здраву исхрану и здрав начин живота (доста спорта и кретања) и одлично здравствено образовање Јапанци имају фантастичну превентивну медицину. Организовани систематски прегледи преко школа, компанија и разних удружења на градском нивоу или нивоу префектура, барем једном годишње доприносе општем одличном здравствено стању нације. Изузев у школама и неким предузећима где су ти прегледи обавезни, сви остали систематски прегледи су добровољни. Становништво је врло ''медицински свесно'' и приступа здрављу крајње озбиљно и савесно.

Ово је моје лично искуство у Јапану. Убеђена сам да у једној од најбогатијих и најобразованијих земаља на свету има одличних лекара. Иако живим у граду који се назива научни град, због стотину научно-истраживачких института и неколико универзитета ја такве лекаре још нисам срела.