Ко још на свету забрањује балоне

Своје искуство Данца који предаје на једном шведском универзитету и суочава се са бројним контрадикторностима у менталитетима два народа, преточио је у литературу Роберт Зола Кристенсен у роману „Балони су забрањени”. Ову књигу код нас је са данског превела Мирослава Николић, а објавила је издавачка кућа „Албатрос плус”. Роберт Зола Кристенсен био је гост свог српског издавача на недавно завршеном 63. Међународном београдском сајму књига. У овом делу аутор бритком сатиром руши наше илузије о беспрекорно уређеном шведском друштву, а будући да је данска филмска кућа Зентропа откупила права за екранизацију књиге, можемо да очекујемо и филм у духу браће Коен у којем човек у најбољим годинама посматра распад свог наизглед сређеног живота...

Да ли је занимљиво вирити у „суседно двориште”, или, у вашем случају, живети у њему?

Много година живим у Шведској и знао сам да ћу једном писати о овој земљи као странац коме није тако лако да се привикне баш на све. Наиме, разлике у менталитетима наше две нације огромне су. Уобичајено је мишљење да су Данци и Швеђани добри суседи зато што су тако близу, такође деле и сличну историју, па се напослетку да закључити да имају толико тога заједничког. Али разлике постоје. Данци су, на пример, слични Србима: друштвени су, воле да излазе, радују се животу, пију и пуше, воле да се шале, некада су и агресивни. За разлику од тога, у Шведској је све уштогљеније, све је контролисаније, зна се шта има право да се каже и да се уради, тако да живот у таквој средини може да иритира. Једно вече враћао сам се метроом кући и чекајући воз угледао сам натпис: „Балони су забрањени”. То ме је погодило и рекао сам у себи: „Дај, ко још на свету забрањује балоне!”. Разумео сам да је натпис истакнут због могуће опасности од струје, али због свега о чему сам размишљао звучао је погодно за наслов мог романа. Писао сам о стварима које су ме окруживале, али сам их још литерарно трансформисао и појачао до гротеске.

Какве сте реакције добили у родној Данској, а какве у Шведској?

Роман је у Данској објављен у летње време и био је добродошао као сатира о Швеђанима, док је у Шведској био прећутан. Добио је само једну критику, добру, додуше.

Ситуацијом у којој главни јунак ступа у љубавни однос са студенткињом из Русије, и то у муслиманској соби за молитву, зачикавате актуелне проблеме мултикултуралних средина, па и политичке коректности?

Као Данац који живи у Шведској осећам то свакодневно. Уметност, књижевност особито, има ту могућност да сучели и конфронтира проблеме који су у стварности шкакљиви или болни, а да при том не мора да пружи конкретне одговоре. Довољно је да их дотакне и прикаже. Мислим да је посебно занимљиво ово што се дешава у Шведској када је реч о политичкој коректности, та тежња да се свакоме удовољи, али где постоје и јасне границе у вези са тим шта и коме сме да се каже. Тако настаје уштогљена и досадна атмосфера. Књижевност може да пронађе те тачке и да их означи. Природно је написати роман у таквој средини само ако човек следи свој импулс и незадовољство.

Како ствари стоје у погледу политичке коректности уколико неки мигрант почини злочин, како се о томе говори у јавности?

Ево шта се, на пример, дешава у Шведској. Ако мигрант почини неко криминално дело као што је силовање и о томе извештава штампа, новинар нема право да се позива на етничку припадност или порекло починиоца тог дела. Нема чак ни статистичких података о томе колико је таквих преступа учињено током године, иако ја, наравно, не мислим да су сви мигранти напасници. Али, у Шведској, на пример, није дозвољено да се отворено говори о таквим стварима. Логично је да у једном отвореном друштву и о таквим злочинима треба говорити у јавном дискурсу, а овде је управо обрнуто. Тај део шведског друштва не подносим. Мислим да је важно да кажем да је у роману „Балони су забрањени” наратор Данац који говори о Шведској, али тај фокус се са Шведске премешта и на Данску. Тако да је виђење овог „проблематичног” главног јунака двосмерно.

Често говоримо о схватањима такозваних обичних људи, али ви пишете о интелектуалцима, људима из академске средине. Какве разлике ту уочавате?

Недавно смо у Шведској имали парламентарне изборе и десна струја добила је чак 70 одсто гласова. Десило се то најпре због интелектуалаца, такозваних момака из културне престонице, увек свезнајућих, вазда најбоље упућених у све, и у то како би требало да буде, у поређењу са такозваним обичним светом. Те мудрице се заправо држе по страни и тако креирају управо оно против чега су. То је супериорни приступ овом проблему, као велико ишчашење које иде одозго надоле. И сам сам интелектуалац, предајем на универзитету и искрено мислим да и ту има ограничених људи, управо због тога што увек сматрају да све знају најбоље. При том немају појма ни чему да се супротставе. Али, седамдесет процената, то је прилична бројка!

Широм Европе, па и света, слична је ситуација. Шта мислите о томе?

То је велика претња за демократију, нема сумње. Нисмо у стању са тим да се изборимо зато што су људи који другачије мисле изоловани. Важно је да сви буду много више отворени и да се окрену образовању као природном стању, уместо форсирања одређених идеја.

Кажу да десничари немају смисла за хумор...

Да, али немају га ни левичари, тако да ето нама проблема. Могу да наставе да упиру прстом једни у друге. Смисао за хумор и књижевност која је довољно одважна да указује на проблеме, то су моји одговори као противтежа. Сетите се само 2005. године и контроверзних данских карикатура пророка Мухамеда које су изазвале бурне реакције широм света. Али, тешко је смејати се у Шведској, јер увек постоји питање политичке коректности.