Мали језици неће нестати

Сећање на матерњи језик налик је на слободу коју човек осећа док без ципела корача травњаком. Тако главна јунакиња романа „Мора да сам некада ходала по мекој трави” аустријске књижевнице Каролине Шути, осећа свој матерњи језик који је заборавила, али који чува негде у подсвести. Она покушава да се сети свог раног детињства, својих корена и своје мајке, који су од ње дуго скривани, и упушта се у потрагу за својим правим идентитетом. Коначно, она са својом кћерком путује натраг до места из којег потиче, у нади да ће проживети макар део искуства које је проживела њена мајка.

Књига „Мора да сам некада ходала по мекој трави” објављена је у оквиру пројекта издавачке куће „Хеликс” – „Спајање: књижевна потрага за заједничким европским искуством”, а у разговору са ауторком, која је недавно била гошћа свог београдског издавача, сазнајемо да ова приповест има аутобиографски корен.

– Потребу да напишем ову књигу осетила сам када је мој син имао три године и када сам схватила да је језик који он користи на неки начин комплетан и „довршен”. Ја сам свој матерњи пољски језик заборавила када сам имала пет година. О њему нисам размишљала док нисам добила дете. Тек тада сам схватила шта сам изгубила. Матерњи језик није само начин да се изразите, то је и пут ка исказивању емоција, могућност да се о тим емоцијама учи. Ако изгубите контакт са матерњим језиком, губите везу са својим првим емоцијама. Мој роман поседује у ствари аутобиографско језгро, каже Каролина Шути, која је

студирала немачки и енглески језик, а истовремено је стицала и музичко образовање кроз студије концертне гитаре и певања. Због тога није случајно њено интересовање за језичка питања, будући да сваки језик има своје ритмове и мелодије…

Радила је и као предавач на Универзитету у Фиренци, граду у којем је смештена радња романа на којем управо ради. За роман „Мора да сам једном ходала по мекој трави” добила је Европску награду за књижевност 2015. године. У својим другим књигама Каролина Шути пише о језичким проблемима, о јунацима који се боре са недостатком љубави, као и са неком врстом злостављања и изгубљености у свету.

Када је реч о језицима Европе, о подели на такозване мале и велике, наша саговорница сматра да ту класификацију превазилази чињеница да је енглески главни језик комуникације у свету. Каролина Шути, међутим, није забринута поводом нестанка малих језика, из разлога што су они по њеном мишљењу део идентитета одређених говорника који ће се тог идентитета тешко одрећи.

– Без нашег матерњег језика, губимо део свог бића. На пример, ако је ваш језик српски, нико у вашој породици неће међусобно почети да разговара на енглеском. Можда ће нестати одређени дијалекти, на којима престаје да се пише, али читави језици неће ишчезнути, сматра Каролина Шути.

Беч и источна Аустрија одувек су биле вишенационалне средине, како запажа Каролина Шути, али у њеном опису односа различитих генерација према питању идентитета постоје нијансе:

– Наши родитељи, који су у Аустрију долазили седамдесетих година желели су да се потпуно уклопе у ново друштво и тежили су томе да деца немачки науче савршено, без страног акцента. Интеграција им је била врло важна, чак и асимилација, што није тако добро. Данас је то другачије због тога што мигранти не желе да буду тако снажно уклопљени у нову културу као њихови претходници.

На питање о томе да ли постоји јединствени европски културни идентитет Каролина Шути одговара позитивно, посебно када је реч о млађим генерацијама које су другачије од америчке и кинеске популације. Особеност европске културе, по њеним речима, јесте и постојање многих супкултура, што је лепа разноликост.