Згуснута енергија цртежа

Било је више него занимљиво слушати како Владимир Величковић, наш познати сликар и академик, и Петар Мирковић, наш млади уметник, прошлогодишњи добитник награде за цртеж из Величковићеве фондације, неформално размењују утиске о техници цртања угљеном. Тај разговор прекинула је неопходност почетка њиховог заједничког обраћања новинарима, окупљеним у Галерији „Хаос” како би с обојицом попричали о Мирковићевој изложби, коју је као лауреат поменутог признања заслужио и која се отвара сутра у овом простору у 20 сати. Већ по традицији, истом приликом биће објављена имена неких нових, младих добитника за 2018. годину.

Будући да се прошле године први пут десило да је признање додељено само једном аутору, на горњем галеријском нивоу налазе се искључиво Мирковићеви радови, док су на спрату испод по једно дело четири додатно истакнута кандидата: Милана Антића, Ивана Шулетића, Жељка Радовића и Петра Сибиновића.

Они који не познају довољно опус младог Новосађанина, који је по образовању вајар (аутор познатог Олимпијског сата у Београду, присутан је и на домаћој и на међународној сцени), али је по интимној вокацији, ипак, страствен цртач, не би оно што ће видети на галеријским зидовима испрва повезали са медијом цртежа. Јер, његова поетика креће се на тромеђи неоноар фотографије и ликовног реализма и апстракције – све то урађено је специфичном и одиста упечатљивом техником. Како Борка Божовић, дама на челу Галерије „Хаос”, каже, његов цртачки поступак педантан је, усавршен готово до перфекције, док у радовима углавном великих формата он представља сцене из урбаног живота, готово филмске секвенце, залеђене тренутке, увлачећи нас у свој црно-бели свет. При томе, реч је о документу једног личног доживљаја времена, мимо ангажованог приступа реалности и ван критичког опсега спрам свакодневице.

– У почетку су предлошци за моје цртеже биле фотографије које сам снимао, потом сам се фокусирао на филм и приказивање сцена из виртуелног света, да би потом отишао корак даље, режирајући имагинарне сцене на различитим локацијама уз помоћ глумаца и сценографије, да би на крају дошао до апстрактнијег израза који је делом и приватно документаран. За мене цртеж има концентровану енергију, најкраћи је пут од идеје до забелешке, а опет је и широко поље уметничке делатности – објашњава аутор, који истиче да се и скулптуром повремено бави.

Упитан шта мисли о стваралаштву свог млађег колеге, Величковић је прво уз смешак рекао „не бих ја ништа рекао”, да би одмах потом додао:

– Запазили смо га још пре десет година када смо га похвалили 2008. Нисмо на крају одолели, то што ради било је толико добро у односу на све што је било у конкуренцији да није било другог решења него да признање освоји сам!

Иначе, ове године биће једанаести пут како се додељује Награда за цртеж из Фондације Владимира Величковића, а у плану је и организација изложбе на којој ће бити представљено свих 28 досадашњих добитника и то са по једним радом из времена када им је то признање додељено и по једним насталим након тога. Тих шездесетак дела, својеврсна хроника домаће актуелне цртачке сцене, којој је Галерија „Хаос” од оснивања и посвећена, како је Борка Божовић најавила, наћи ће се пред публиком током 2019. године у просторијама Куће легата.