Преживели смо рат, али нисмо мир

Сценариста Синиша Павић не напушта Власотинце, у којем дуго живи, и ретко долази у Београд. Писац антологијских комедија и маратонских серијала, попут „Врућег ветра”, „Бољег живота”, „Беле лађе” или филма „Тесна кожа”, писао је и познате историјске драме, као што су „Бањица”, „Последњи чин”, „Одлазак ратника”… И оне се управо репризирају на јавном сервису, те бисмо Павића могли назвати „човеком репризом”.

Недавно га је позвао лекар са ВМА. Гледа, наравно, поново „Белу лађу” и каже Павићу: „Нисам знао да сте писали и ’Бањицу’.”

Када је била премијера серије „Бањица” 1984. године, поводом четири деценије од ослобађања логора, сматрало се да је серија наручена. Ви, опет, тврдите да није.

Као што обично бива, серија се догодила случајно. Наша телевизија је тада гледала узоре на западу, попут Би-Би-Сија, када су биле модерне такозване документарно-историјске драме, засноване на провереним чињеницама.

Инсистирао сам да се то зове историјска драма. Никада нисам слепо следио документ. Документ је досадан. За сваку драму бирао сам „јунака”, било да је у питању неко у историји оцењен као злочинац, издајник или херој. Бирао сам „јунака” у чијим су се судбинама ломиле моралне дилеме епохе.

У вашој дводелној драми „Танасије Динић” пуковник краљевске војске и један од најхрабријих људи у Првом светском рату, одликован Легијом части, после 20 година живота дочекује Други светски рат и постаје агент Гестапоа. Шта се дешава са човеком који доживљава такву метаморфозу?

Навели сте прави пример таквих историјских личности које су ме занимале. Таква невероватна метаморфоза личности десила се у само две деценије његовог живота. Јер, у Првом светском рату није могао да прави избор или га није ни било, док су у Другом његов избор диктирали његови промењени интереси. Сличне су и моралне дилеме Калабића у „Последњем чину”, поручника краљевске војске пред раскол два устаничка покрета, четничког и партизанског, потом генерала Лера у „Човеку који је бомбардовао Београд”, као извршиоца војничког наређења које представља ратни злочин.

У „Бањици” немате таквог јунака, или га ипак имате и у тој серији?

Леонтина Краус је аутентични лик, а њен случај је догађај који ме је инспирисао да напишем серију „Бањица”. Она је била стара учитељица чији је отац био Немац, а мајка Хрватица. Живела је у Београду 20 година. Она је Недићу упутила писмо у којем нуди да сама добровољно оде у Бањички логор у замену за младог партизана чију је слику видела у „Новом времену”. Она ме инспирисала да се упознам са историјом бањичког логора и судбинама жртава. Управо појава таквих изузетних људских и данас готово тешко разумљивих поступака оних који су тамновали у бањичком логору и начин на који су одлазили у смрт, верујући у победу правде и разума, побудили су у мени жељу да о томе напишем серију. Тако је, насупрот свима њима, рођен прави јунак ове серије, заправо антијунак Вујковић, као инкарнација фашистичког зла. Суштина сукоба таквих људи и оних против којих су се побунили исписана је у дијалогу Леонтине Краус са Илијом Параносом, министром у Недићевој влади, а затим са управником логора Вујковићем, приликом уласка на то злогласно место. Кроз тај дијалог показан је судар два света, две цивилизације, два погледа на живот и његове вредности, и одређен цео даљи ток серије до коначног краја овог логора.

Главна јунакиња, ипак, није стварна личност. Зашто сте је измислили?

У логор су одлазили не само активни борци ослободилачког покрета већ једноставно, обични, честити, поштени људи који нису хтели некога да одају, да прокажу, или су просто поступили несмотрено. Свако је могао да буде послат у тај логор, па и ћерка професора Антића, студенткиња Јелена. Серија почиње њеним хапшењем, а завршава се њеним изласком из ослобођеног логора. Био ми је потребан такав јунак, који би био представник свих оних обичних људи као симбол народа који трпи окупацију и сва зла која окупација доноси. Она је из логора изашла потпуно промењена. Суочена са свим ужасима фашизма у пракси, на делу, као сведок незаборавних ликова које је тамо упознала и као носилац поруке, једне врсте завета, датог онима који су изгубили живот: „Да се њихова жртва не сме заборавити.”

Једном приликом сте говорили да сте умало ви и ваша породица могли да будете послати у Бањички логор, али да сте имали среће.

Тада је било забрањено слушање радио-станица. Ми смо се као деца играли рата и цртали кормила и сидра подморнице из једног филма који смо гледали. Агенту специјалне полиције који је пролазио Цвијићевом улицом учинило се да је неко на зиду нацртао срп и чекић. Пробудио је мог оца у четири сата ујутру и питао га ко је то цртао. Изашао је хаузмајстор и рекао – ја ћу то да оперем. Да је агент ушао у наш стан, видео би велику мапу Европе на зиду, по којој је мој старији брат цртао црвену линију Источног фронта. Пошто је ту линију цртао по извештајима Радио Лондона, а не окупационог Радио Београда, линија је показивала велику разлику између Гебелсове пропаганде и правог стања ствари. Тај догађај који смо некако избегли послужио ми је као основа за прву сцену серије: могло је бити и овако и онако. Ко је преживео фашизам на делу, и то у његовом најгорем облику, ко све то зна, он не може да остане исти. Фашизам је променио не само девојку Јелену, он је променио цео свет. Ниједна земља, учесник у том рату, није крај рата дочекала иста као што је била. Ни Совјетски Савез, ни Велика Британија, ни Француска, ни Немачка коначно.

Завршна реч у серији „Бањица” је: „Ако заборавимо шта смо све обећали један другом, онда су све наше жртве и цела голгота биле узалудне.” Мислите ли да је свет данас заборавио на страхоте фашизма?

Ми смо, нажалост, дочекали да се Бањица заборавља, да се заборављају стварни догађаји, да се историја ревидира, и сада видимо једну нашминкану обланду фашистичких тенденција у многим земљама. Видимо релативизацију Јасеновца у Хрватској, величање Бандере у Украјини, парадирање нациста у балтичким земљама, масовно рушење споменика антифашистима и борцима. Својеврстан допринос том забораву је и одсуство сваке препоруке, с обзиром да „Бањица” није репризирана већ 15 година, па млађе генерације и не знају о чему је реч. А то је оно што се зове културна политика.

Откуд ви у драми, а пишете комедије? Цеца Бојковић је рекла да сте „Бољим животом” предвидели распад Југославије. Да ли сте заиста имали ту идеју када сте почињали да пишете?

Док смо радили првих 55 епизода „Бољег живота” то ми није било у глави. Али у другом серијалу од 35 наставака видео сам да је ђаво однео шалу. Ујутру устанем, чујем на радију да је Туђман добио изборе у Хрватској и кажем својој супрузи: „Као да ме неко ударио у стомак.” Она ме пита зашто. Ја јој кажем: „Ово ће бити крај Југославије.” Тада сам одмах послао Бобу, кога је играо Драган Бјелогрлић, у војску. Морао сам да носим текст у Генералштаб, јер је цела земља била у малој нервози. Чак ми је и Драган Бјелогрлић пре тога говорио: „Пошаљите ме у затвор, само не у војску.” Али Војска увек хоће да зна шта се снима. Кад је Гига Моравац водио жене за Осми март у Солун, администрација града Солуна је захтевала да види шта ми снимамо два дана код њих. Две недеље смо чекали одобрење од градских власти Солуна. Војска је ипак мало јача. У то време ситуација је била таква да се гледала свака запета. У Војсци су рекли – па ово је ипак у реду.

Метафора распада Југославије био је војни оркестар у који се ушуњао и Боба. Цензори у ЈНА то нису схватили?

Ставио сам пет момака различитих националности који скрпе оркестар. Они се свађају коју ће песму да певају, али не могу да говоре коју, јер свако вуче на свој завичај, односно свој народни мелос. Пошто није било Македонца међу њима, поручник пресуди и каже им: „Свираћете ’Биљана платно белеше’.” Војници га питају, зашто ту песму, а поручник им  каже: „Зато што је лепа.” Шест месеци после снимања, већ је био крај деведесетих година, у сарајевским новинама је изашла критика да сам смислио да завађене народе мири, нико други, него Вељко Кадијевић. Већ је сметало то што неко у комедији каже да момци не треба да се свађају чија ће се песма певати, већ чија је најлепша. Када се растају из војске, пет момака се растају као пријатељи. Али, растају се као бенд који је тамо рођен, у војсци, под препоруком да је то интернационални састав. И кажу – нико то више не може да састави, само ми. Наравно да 1986. године, када сам почео да пишем „Бољи живот”, нисам веровао у распад Југославије. Преживели смо рат, али нисмо мир. И кад поново погледам како нам машу са аеродрома ти момци, јасно је да је то био „адио”.

Јесте ли ви, коначно, писац комедија или драма?

Комедија није ништа друго него драма која је написана на духовит начин. „Бела лађа” и Шојић јесу наша драма, али су написани, одиграни и снимљени на духовит начин.