Поетски анархиста и вечити алтернативац

Комеморативни скуп поводом смрти српског, европског и светског редитеља Душана Макавејева одржан је јуче у свечаној сали Југословенске кинотеке у Београду, дворани која ће 23. фебруара понети име „Макавејев”.

– Отишао је последњи од велике тројице који су стварали модерни српски и југословенски филм, тачније златно доба нашег филма, из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Онај међународно признати врхунац уметничког стваралаштва земље који је тада водећи француски критичар Марсе Мартен назвао „малом филмском планетом”. Александар Саша Петровић, Живојин Жика Павловић и Душан Макавејев водили су готово две деценије филмско коло у које су се биле ухватиле домаћа и светска филмска критика и „мејнстрим” фестивалске публике, па је уз њих пажњу привукла и читава плејада наших вредних филмских аутора из свих средина. Али ова тројица обележила су ону епоху на коју смо данас поносни, најважнија поглавља у још ненаписаној историји српског филма, рекао је Божидар Зечевић и приметио:

– Међу њима Мак је заузимао супериорно место побуњеника и вечитог алтернативца, интелектуалног кваритеља свега устаљеног и устоличеног, поетског анархисте уникатног формата. Не може се рећи да му то није донело међународну славу и пажњу јер је у тим бурним деценијама цео свет летео по ивици интелектуалног цунамија који је рушио све пред собом.

Глумац Светозар Цветковић и један од блиских Макових сарадника најпре је прочитао текст Слободана Шијана који није могао да присуствује последњем опроштају од Душана Макавејева, али је послао своје писмо. Цветковић се и сам опростио од великог филмског ствараоца.

– Шта испричати о Маку, а не рећи оно што сви знамо. А не знамо ништа или бар јако мало. Моје су скице асоцијације једног времена проведеног са њим за које љубоморно мислим да је највредније, најинспиративније и најдуховитије време тог трајања за које сам увек мислио да је могло потрајати бар мало дуже. Као што се данас дивимо његовом печату, његовом „фикусу у пакпапиру”, његовој црној мачки на нагом Евином телу, његовом жуманцету које се прелива међ’ длановима Милене, Љубе Мољца и Јагоде Калопер, његовом броду са Марксовом главом што лута амстердамским каналима… дивимо се његовом Бори, Алеxу Росињолу са чачкалицом међ’ зубима док мува изгубљену Американку – рекао је Цветковић и додао:

– У неминовној депресији изнуђене дугогодишње емиграције, хранио се и живео од свог рада који му је ова средина забранила и никад то није порекла и никад се својом акцијом није постарала да ту неправду исправи. Мак је био слика материјалне скромности, а ризница духовног богатства, није поседовао ништа, а имао је све што други немају, ма како и колико имали. Имао је Бојану, па онда Бојану и опет Бојану. Па онда Бранка Вучићевића, Жељка Жилника, Петка, Пегу, Рашу Попова, Кополу, Бертолучија… Имао је светлост која је и мене међ’ ових пар имена ни сам не знам којом сулудом срећом обасјала.

Режисер Срдан Голубовић свог старијег колегу и филмског учитеља квалификовао је као најинспиративнијег, храброг, неухватљивог уметника.

– Макавејев је увек трагао за границама слободе, ауторске, друштвене и личне. Слобода или ништа. Играо се, рушио табуе, ослобађао сопствени свет и свет својих гледалаца. Макавејев је цимао своју уметност, био слободан у стварању свог света, без академских и малограђанских окова, увек далеко испред свог времена, рекао је Голубовић.

Од Душана Макавејева опростили су се и Југослав Пантелић, Стефан Арсенијевић, а међу колегама који су дошли да одају пошту незаборавном Маку били су и Здравко Шотра, Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Бранко Цвејић… Глумица Анита Манчић прочитала је бројне телеграме саучешћа из земље, региона и света, међу њима дирљивим порукама од овог мајстора филма опростили су се и Вим Вендерс, Милчо Манчевски и многи други.