Свирепи град греха

Кан – Бразилски редитељ Фернандо Меирељес (1955) важи за канско откриће. На тој смотри 2002. његово име је надалеко одзвонило, пошто су публика и филмски критичари били у еуфорији од узбуђења после пројекције његовог филма „Божји град“ који је са лакоћом постао не само апсолутни фестивалски хит већ и најгледанији филм године у целом свету.

Уследила је потом и номинација за Оскара, па и филм „Стални баштован“ који је Меирељес снимио према прози барда крими-шпијунских трилера Џона Ле Кареа (номинација за Оскара и Оскар за најбољу женску улогу Рејчел Вајц), а сада и филм „Слепило“ према бестселеру нобеловца Жозеа Сарамага, с којим је Меирељес 14. маја отворио 61. Кански фестивал и започео трку за „Златну палму“...

Претпоставка је да сте били изненађени позивом да филмом који сте управо завршили отворите Кански фестивал?

И те како, када сам први пут боравио у Кану нико није знао за мене, а већ после прве пројекције „Божјег града“ телефон није престајао да звони! Кан ме је тада обележио на мапи света и због тога сам овом фестивалу веома захвалан. Сада сам још захвалнији, иако сам због позива Тјерија Фремоа толико пребукирао свој распоред да сам био на ивици колапса и једва стигао из Сао Паула. Отворити Кански фестивал је заиста велика част!

Отворили сте га, али не са било каквим филмом, ипак је реч о адаптацији вредног а нимало лаког књижевног дела Жозеа Сарамага?

Истина је да сам екранизацију Сарамаговог „Слепила“ пожелео одмах када сам прочитао књигу, свестан свих могућих потешкоћа. Она је тешка и захтевна за разумевање и на енглеском и на старом португалском језику, а ја сам прочитао обе језичке верзије. Права сам откупио одавно, али ми је дуго требало да пронађем неког ко би адаптацију овог дела начинио филмски ваљаном, а да се при том не наруши пишчева идеја и свеукупан смисао његове приче.

Да ли је Сарамаго већ видео Ваш филм?

Још увек није, а тек ме од тога хвата трема! Зато сам овде у Кану опуштен, трема пред свечано отварање је ништа у односу на ону коју имам при помисли на онај фестивалски дан када ће Сарамаго присуствовати пројекцији.

И Ви ћете бити тамо?

Наравно, било би неозбиљно да се сакријем, мада морам да признам да сам управо то пожелео.

Ово Сарамагово дело је импресионистичко, готово алегорично, нимало филмски захвално?

(/slika2)Признајем да сам се мучио док сам одредио време збивања радње филма. Мој први утисак је био да треба да „сместим“ филм у тридесете, евентуално четрдесете године двадесетог века и да из те позиције рефлектујем Сарамагову визију човечанства пред тоталним колапсом услед епидемије мистериозног и. наравно, алегоричног слепила, његово предочавање добре и лоше стране људске природе, себичности, опортунизма, индиферентности. Међутим, спознао сам да су све ове ствари тако чврсто повезане са светом у којем данас живимо, те сам ипак на крају преломио и радњу филма сместио међу обичне људе у савременом граду, са чим се свако данас може идентификовати...

Уз то, одлучили сте се да снимате на енглеском језику? Шта је на то рекао писац? 

Чињеница је да сам имао избора. Могао сам да снимим филм на португалском, али сам у Бразилу за то успео да нађем само нешто више од четири милиона долара. Одлучивши се за енглески језик лакше сам нашао копродуценте и имао далеко већи избор глумаца. Што се тиче Сарамага, он од почетка за све ово није био много заинтересован. Много пута сам га звао, слао му питања како бих што боље испоштовао његов угао гледања и мишљење, али он никада није одговарао. Само ми је једном приликом јасно рекао: „Ја сам написао књигу, а ти снимаш филм. Све је ту јасно.“ Једина ствар за коју ме је икада питао јесте – да ли сам одабрао великог пса који ће тумачити лик Пса суза. Никада нисам успео да схватим зашто је стално говорио да му је то омиљени лик, а књигу сам прочитао пет пута.

Занимљиво, али у свим Вашим филмовима постоји готово уобичајена матрица: људи у тешким ситуацијама, борећи се за опстанак, чине праве ствари?

Хм, у праву сте. То јесте веза између мојих првих филмова „Собарице“ и „Божјег града“, „Сталног баштована“ и „Слепила“. Волим ликове у екстремним ситуацијама зато што се тада демаскирају и зато што тек тада можете схватити људску слојевитост. Баш зато волим „Слепило“, јер се у њему открива да се испод танке коже цивилизације крије чињеница да је људски род још увек веома примитиван.