Предаторски часописи вребају научнике

Понуда је наизглед звучала идилично. „Веома смо заинтересовани да објавимо ваш чланак, молимо вас да нам пошаљете енглеску верзију”, писало је, између осталог, у подужем мејлу. Тим речима, амерички „Часопис за бизнис и економију” (Journal of Business and Economics) самоиницијативно се и поименце обратио писцу овог текста, иначе докторанду социологије.

Ако се изузме питање зашто би америчку стручну јавност интересовао превод чланка о утицају транзиције на београдске кафане, изворно објављен у зборнику с једне научне конференције у Србији, сам текст мејла је остављао утисак аљкавости, због комбиновања фонтова различитих величина. Претенциозно је звучала и успутна понуда да се пошаље радна биографија зарад могуће сарадње у уређивачком одбору овог „научног гласила”. А поврх свега, кад се оде на сајт издавача, готово да нема опције која ради.

Брза претрага по интернету је показала да је реч о „предаторском” часопису. Ови публицистички сваштоједи настају под окриљем волшебних издавача сумњивог квалитета, зарад стицања личне користи. Функционишу тако што „пецају” потенцијалне ауторе слањем типских мејлова на хиљаде адреса да би им, после њиховог пристанка, затражили новац за објављивање чланка. У случају „Journal of Business and Economics” „тарифа” је педесет долара по страни текста, а све због тобожњег покривања трошкова штампе. Издавачи оваквих публикација најчешће лажирају податке о сопственом кредибилитету, а по правилу се не придржавају ни рецензентских процедура. Неки не презају ни од тога да фалсификују интернет презентације постојећих, па и реномираних научних часописа, отимајући им идентитет зарад лакше проходности.

Све ове „методе” су побројане и у упозорењу Ректорског колегијума Универзитета у Београду, у којем се ауторима скреће пажња да објављивање у „предаторским” часописима може веома негативно да утиче на каријеру младих истраживача, односно на систем вредновања научноистраживачког рада.

„У таквим часописима се на исти начин третирају и резултат скрупулозно изведеног истраживања и компилација општих знања или тривијални налази, с обзиром на то да је једини критеријум за објављивање уплата предвиђеног износа новца”, наводи се у упозорењу, доступном на сајту Ректората Универзитета.

Зато се ауторима препоручује да најпре провере да ли часопис којем шаљу рад има ISSN (међународни серијски број), од када излази, колико бројева годишње се издаје, ко су чланови уредништва и каква је политика рецензирања. Ти подаци су доступни на платформи „COBISS” или порталу „Кобсон”. Наставници, истраживачи, сарадници и студенти којима је потребна додатна консултација, како се наводи, могу да се обрате и Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”.

Све до јануара 2017. најдетаљнија светска база података о „предаторским” часописима и издавачима је био сајт scholarloay.com, који је 2010. године покренуо Џефри Бил, библиотекар с Универзитета Колорадо у Денверу. А онда је „Билова листа” напрасно трајно нестала, наводно због претњи тужбама појединих прозваних издавача. Према другој верзији, сајт је угашен јер је компанија „Cabell’s International” из Тексаса, у којој је Бил радио као консултант, намеравала да објави своју „црну листу”, што је касније и учинила, али уз наплату приступа. Ипак, на појединим порталима и даље се може наћи изворни списак, који су махом анонимни уредници наставили да допуњавају.

С друге стране, сумња се да има аутора који свесно шаљу радове сваштоједима, не би ли укњижили бодове за напредовање у научној каријери. Такве слутње подгрева и статистика. Откако је пре десетак година кренула светска експанзија спорних научних гласила, научници из Србије су у таквим часописима само до 2013. године објавили 750 радова. Тако пише у публикацији „Наука у Србији 2010–2013” Националног савета за научни и технолошки развој. Није, при том, познато да ли је ико од тих аутора трпео било какве последице, иако се сумња да су поједини међу њима објављивали и по десетак радова, а један научник је имао чак 17 спорних публикација.

Шиља раскринкао „Металургију”

Најпознатији случај раскринкавања „предаторских” часописа се десио пре неколико година, када су професори београдског Факултета организационих наука Драган Ђурић и Борис Делибашић у „коауторству” са сарадником Стевицом Радишићем објавили „чланак” у румунском гласилу „Металургија”. У лажном раду, насловљеном „Евалуација трансформативних херменеутичних хеуристика за процесирање случајних података”, написаном на „тарзан инглишу”, намерно су направили збрку од најразличитијих појмова – од информатичке терминологије, до ЕУ и образовног нивоа жена и религије. Од „референци” су се позивали на „најновије” налазе одавно преминулих научника, али и на „Микијев забавник”, односно на Дизнијевог јунака Шиљу. Аутори су послали и своје фотографије с лажним брковима и перикама. И све је то објављено, без иједне исправке.