Јунакиња свог живота и нашег доба

Гроздана Олујић (1934–2019) била је мудра, свестрано образована и достојанствена жена, књижевница која је од педесетих година прошлога века писала у стилу сензибилитета модерне европске прозе, уносећи искуство егзистенцијализма, али и облике субверзивности „сувишног човека” у прозу. Својим романима померала је тематске просторе, а са прва четири романа у даху је изазвала идеолошка комешања: „Излет у небо”, „Гласам за љубав”, „Не буди заспале псе”, „Дивље семе”. Њене књиге читаоци су прихватали, а преводиоци преносили на неколико десетина језика света, чинећи је једном од наших најпревођенијих ауторки. Била је школски писац, а критичари су је прећуткивали. Књижевно-историјска и социолошка истраживања треба још да покажу разлоге њеног окретања од романа у корист ауторске бајке. Њен повратак прози обележила су дела „Гласови у ветру” (за које је добила НИН-ову награду критике) и „Преживети до сутра” – издање штампано први пут после 60 година у „Плавом колу”, „Српске књижевне задруге”. Овај издавач прошле године објавио је Сабране романе Гроздане Олујић у шест књига.

Литерарни одговор на доминацију моћних, на тражење одговора о другачијој стварности, дао је њеним јунацима печат крхкости у потрази за собом и за вишим истинама живота. Њени људи највећа су тајна, не само за свет, већ и за себе, борећи се са унутарњим противречностима. Њихове судбине пренесене су на филм и у позориште.

Гроздана Олујић није припадала књижевним групама, живела је повучено, посвећена породици и писању. Само њени ближњи знали су за „мале” ударце које је трпела током деценија, а о којима се није јавно изјашњавала. Једна од тих неправди је избегнута додела награде „Милош Ђурић” поводом њеног дугогодишњег пројекта „Антологије индијске поезије”. Држала се источњачких истина о непостојању смрти, непропадљивости праведних људских настојања, која ако не у свету, бивају остварена на неки други начин, и у другом облику, изједначена и поравната у општем кружењу у свету. О томе говоре романи, али и ауторске бајке Гроздане Олујић, које подједнако проговарају о лепоти и суровости света, о неправдама тоталитарне свести и етеричним бићима која превазилазе овоземаљску скученост. Сећање је оно што нас одређује као људе, а слобода је достижна за оне који су спремни да превазиђу сопствена ограничења, у то је веровала Гроздана Олујић.

Ово су само нека од запажања са јучерашње комеморативне свечаности одржане у Француској 7, у Удружењу књижевника Србије, у Београду, на којој су учествовали Зорана Опачић, Драган Лакићевић, Радивоје Микић, Петар Пијановић и Александар Јовановић.

После комеморације Гроздана Олујић је сахрањена у Алеји заслужних грађана Новог гробља.