Узвишена стремљења Косе Бокшан

Дела наше познате сликарке Косаре Бокшан (1925–2009) из циклуса „Икар” и „Жена планина”, настала почетком седамдесетих година, која су средином децембра прошле године била изложена у Галерији Рима у Крагујевцу преселила су се у истоимени излагачки простор у Београду и од данас у 20 сати па до 6. маја биће пред публиком. Има и новитета у односу на крагујевачку поставку – овога пута изложено је и неколико кључних радова из шездесетих година као и цртежи уметнице који представљају својеврсну увертиру у радове настале седамдесетих, али и њихов паралелни истраживачки пандан, који до сада нису били виђени.

Ова чланица Задарске групе подједнако је припадала српском, односно југословенском и француском културном простору, а њен уметнички опус, који настаје у Београду, Задру и Паризу, од шездесетих година на релацији Београд–Париз–Вела Лука, различит је по својој стилској, тематској и концептуалној оријентацији, у њему се може као једина константа пронаћи посвећеност природи као месту боравка и стварања, као упоришту инспирације. Како објашњава Марија Станковић, историчарка уметности и кустос београдског огранка Галерије Рима, њено стваралаштво протеже се од портрета, пејзажа и аутопортрета урађених у духу експресивног реализма у формативном периоду, преко у почетку благо геометризованих, а потом лирских и пастуозних апстрактних композиција, па до зенитног ликовног израза у којем је дошло до редукције, у којем је простор наизглед укинут и где долази до испољавања потребе за митологизацијом ликовног садржаја. Управо у том позном кључу би и требало читати радове из поменута два циклуса који су у фокусу поставке, а који, изражајни какви јесу, представљају јединствене ликовне појаве у историји српске и европске модерне уметности.

Њеног Икара критичар Жорж Будај протумачио је као песимистичан симбол, пад у бескрај, али и представу човекове амбиције, сан о освајању немогућег, док је њена жена за Лазара Трифуновића најпре уведена као мета, потом као богиња и као планина, као елемент који постепено потпуно осваја слику. Како додаје кустоскиња, уметницу у овом случају не занимају свакодневни, ефемерни тренуци, она слика истине узвишених стремљења и идеала. Говорећи о цртежима који прате овај опус и делима из шездесетих она истиче:

– Значај две слике под називима „Црвени простори” из 1964. и „Одисеј” из 1967 огледа се у симболичкој ликовној интерпретацији природе и доживљаја који природа изазива, а увођење митолошког јунака Одисеја утрло је пут другој митолошкој личности, Икару. Серија цртежа „Сунчеве спирале” важна је због тога што нам указује на просторно устројство слике, иницирано истраживањем проблема светлости средином шездесетих година, док цртежи „Жене планине” припадају истоименом циклусу слика, у њима, захваљујући брзим потезима и темпераментном цртачком дару, тектонски статус жене као планине долази до изражаја.