Склоност ка колористичкој хармонији

Њих двојица исте су године рођени, међуратно доба прошлог века провели су у служби своје земље као њени дипломатски посленици, обојица су највећи успех у том домену постигли пред Други светски рат – први у Берлину, други у Риму, да би тешко и туробно ратно време провели пензионисани у Београду под окупацијом, када велики писац завршава роман „На Дрини ћуприја”, а угледни правник и колекционар заокружује своју спомен-збирку. Није тешко закључити да су личности у овој причи Иво Андрић и Павле Бељански, чије је уметничко прегалаштво заокружено на најлепши начин 1961, када Андрић добија Нобелову награду за књижевност, а колекција Павла Бељанског, коју нам је завештао, постаје музеј. Управо овај низ синхроницитета у њиховим каријерама и чињеница да су обојица били велики поклоници сликарства, са сличним афинитетима, била је пресудна да они, заједно са делима која су поседовали, буду срж изложбе која се  сутра у 20 сати отвара управо у Спомен-збирци Бељанског у Новом Саду.

Под називом „Павле Бељански и Иво Андрић: дипломате и дародавци” до 4. августа, а у склопу обележавања века од почетка дипломатске службе Бељанског која је започела у Стокхолму 1919, као и 180 година од успостављања модерних француско-српских дипломатских односа, легат Бељанског и Музеј града Београда представљају фотографије, разноврсну документарну грађу и дипломатске униформе које су њих двојица носили. И, што је посебно привлачно, биће доступна и врхунска уметничка дела која су обојица скупљали деценијама, а чији су аутори листом великани нашег сликарства. Колекција Бељанског броји 185 радова 37 аутора, а у Спомен-музеју Иве Андрића налази се 31 уметничко дело 23 сликара, али ће овога пута, не без разлога, бити изложено 18 радова стваралаца који су заступљени у обе збирке: Игњата Јоба, Косте Хакмана, Стојана Аралице, Лизе Крижанић, Лепосаве Павловић, Предрага Милосављевића, Сретена Стојановића и Зулфикара Зуке Џумхура. Због концепта изложбе који прати ликовне сродности дела биће изостављени радови Петра Лубарде, Мила Милуновића и Недељка Гвозденовића, који се такође налазе у обе збирке, објашњава Гордана Гајић, кустос Спомен-збирке Павла Бељанског, која је заједно са колегиницом Татјаном Корићанац, музејском саветницом у Музеју Града Београда, ауторка поставке.

– Посебно бих као значајне радове из Спомен-збирке Бељански који ће бити пред посетиоцима издвојила Јобову „Недељу” (1932/33), Милосављевићев „Дубровачки концерт” (1956), „Иву Андрића” Лепосаве Ст. Павловић и Хакманово „Предграђе” (1928), док се међу делима Спомен-музеја Андрића истичу „Градски пејзаж” (1953) Аралице, „Ентеријер са фотељом” Лизе Крижанић, Хакманово „Предграђе Париза” (1926) и Јобов „Рибар, три женска акта и барке” (1931) – започиње разговор за „Политику” Гордана Гајић.

Као два интелектуалца, образована у европским градовима, Бељански и Андрић имали су прилику да развију интересовање према уметности. Било је логично да се њихови путеви с времена на време укрсте са трасама наших стваралаца, представника југословенске модерне, у различитим градовима бивше Југославије, али и европским престоницама. Занимљива су познанства прерастала и у пријатељства.

– Контакт Иве Андрића са Хакманом и Стојановићем највероватније датира из ране младости, имајући у виду да су сви били чланови револуционарне организације „Млада Босна”. Јована Бијелића упознаје у Кракову, у току студија на Јагелонском универзитету. У Загребу се среће са Аралицом, посећује сликареву прву самосталну изложбу 1920, а пријатељство настављају у Паризу, као и Београду све до књижевникове смрти. Лепосаву Ст. Павловић упознаје у Букурешту, где су сликаркин отац Стеван, као и Андрић, имали задужења при Краљевском посланству СХС – упознаје нас са појединостима наша саговорница и наставља:

– Бељански, опет, среће у Бечу Марина Тертаљу који је насликао младог дипломату. Тај сусрет 1923. представљао је прекретницу у колекционарским тежњама Бељанског. У Паризу, где 1928. добија задужење шефа Секције Краљевске делегације при Репарационој комисији, упознаје Лубарду и Милана Коњовића. Ту се дружи са Аралицом, Хакманом, Милуновићем и другима. Посећује њихове атељее, а ту праксу наставља и у Београду. Његов стан у Господар Јевремовој улици представљао је место за окупљање и дискусију о дешавањима на актуелној уметничкој сцени. Лизу Крижанић упознаје током потраге за Јобовим радовима, када од сликарке откупљује њен портрет, дело овог аутора, док кумује на венчању Лубарди, Хакману и Милуновићу.

У покушају да мало дубље уронимо у унутрашњи свет Бељанског и Андрића од помоћи могу бити управо слике свих ових аутора.

– Могу се запазити сличне колористичке оркестрације у којима преовладавају топле и интензивне боје, те се може претпоставити да су дипломата-колекционар и дипломата-књижевник делили естетски афинитет према колористичкој хармонији. Занимљиво је што се у колекцијама могу уочити и сличне теме: радови Милосављевића инспирисани Дубровником, Јобови медитерански пејзажи, Хакманови урбани крајолици париског предграђа Малакоф. Са друге стране, разлике се могу уочити у делима Лубарде и Гвозденовића. У колекцији Бељанског заступљени су њихови радови настали у распону од краја треће до почетка пете деценије 20. века, док се у колекцији Иве Андрића чувају дела која припадају каснијим фазама стваралаштва ових уметника – објашњава кустокиња и закључује да је важно напоменути да је процес настанка самих колекција веома различит и да то треба узети у обзир приликом њиховог сагледавања. Павле Бељански у потпуности је свој живот посветио трагању за истинским ликовним вредностима у уметничким делима, док радови који су оплемењивали животни простор Иве Андрића и Милице Бабић, иако се не могу сматрати колекцијом формираном на основу промишљене концепције, свакако јесу успомене и одраз пишчевог уметничког сензибилитета.