Први пут уручена награда „Александар Тишма”

Нови Сад – Међународна награда „Александар Тишма” уручена је прексиноћ у Новом Саду свом првом добитнику, писцу из Мађарске Ласлу Дарвашију. Он је награђен за књигу прича „Зимско јутро – Бог. Домовина. Фамилија”, објављену на немачком језику.

Награду је установила новосадска фондација „Александар Тишма” која носи име славног српског писца и академика који је живео и радио у овом граду. Састоји се од плакете и новчане суме од 10.000 евра, а о првом лауреату одлучио је жири: Илма Ракуза (председница), Ђерђ Конрад, Петер Хандке, Владислава Гордић Петковић и Матијас Енар.

„На још један начин је оживљено сећање на дело и личност Александра Тишме”, казао је председник Управног одбора фондације Андреј Тишма, пишчев син, на свечаности у Матици српској.

Писац који је Нови Сад, како је то казала издавач Бора Бабић, заувек уписао на светску мапу књижевности и коме је овај град био исто што и Даблин Џојсу или Истанбул Орхану Памуку, у Матици је провео готово цео свој радни век. Након посла би одлазио на ручак и враћао се ту да би писао своје књиге – био је то динамичан, „чаровит” однос, навео је председник Драган Станић.

За уручење награде одабран је 24. јун јер је тог дана 1992, у време рата у БиХ и Хрватској, организовао у Новом Саду молитву за мир. „У Новом Саду има девет конфесија, лично је ишао код сваког од њих да их замоли да стану заједно на позорницу и да сваки на свом језику одржи молитву за мир. Трг је био препун”, сећа се Андреј Тишма.

Садашњи историјски тренутак, према речима војвођанске секретарке за културу Драгане Милошевић, чини то што се први пут додељује награда која носи име великог писца у европским оквирима, као и то што ово признање почиње свој живот по највишим уметничким критеријумима којима су гаранција имена чланова жирија.

Награђени писац казао је да добити награду значи почаст и да је изабран са „задивљујућег списка”. Долази из земље у којој, како је истакао, власт изграђује и либерално друштво, али новеле његове књиге „не дижу ограде, већ говоре о различитим формама ограда”.

„Ове новеле се не затварају, већ се отварају према затајеним, неизреченим или пригушиваним догађањима људског бивствовања. Понекад су непријатне, ужасне или свирепе. Али одећу пакла понекад налазимо и у личном гардероберу. Ко још није под овим поднебљем шетао руку под руку са ђаволом. Али ове новеле не вичу, неће са билборда самодопадљивим речима, урлајући интерпретирати свет, већ се труде да непристрасно говоре о ономе што боли, ономе што је добро, што је изгубљено, о ономе што недостаје”, казао је Дарваши.

Такође, ове новеле не траже непријатеља, али говоре о томе како то изгледа кад човек постане сам себи непријатељ; не обзнањују слободу, већ говоре о томе да је слобода болна, вечити напор, додао је.

Жири је у образложењу навео да се у 35 новела писац бави нарушеним породичним односима, социјалном немаштином и запостављеношћу, мржњом према странцима, криминалитетом и несрећама, али и мистериозним дешавањима која свакодневни живот избацују из такта.

„Свеједно да ли се ради о млађим људима, инвалидима, музичарима или очевима и синовима, Дарвашијеви ликови захваћени су неком врстом носталгичне неутешности чији апсурд понекад подсећа на Кафку. На виртуозан начин аутор изражава њихова осећања и дела, стварајући великом сугестивном моћи кошмарне светове који уједно шокирају и фасцинирају”, пренела је председница жирија, књижевница и критичарка из Швајцарске која је лауреату уручила награду.