Зар сви Срби оволико лажу

Када ће аконтација? Могу ли да добијем више од планираног износа? Само су нека питања којима су наши радници на градилиштима у Русији стално досађивали благајнику.

Они који би добили више, следећег месеца би тражили још више долазећи са све „убедљивијим” разлозима. Благајник би их некад упућивао на директора, а некад би им, на своју одговорност, давао већу суму. Следећег месеца би долазили са новим причама и новим молбама. И тако у недоглед.

Са благајником је у истој канцеларији седела једна Рускиња и она је месецима слушала и гледала једне те исте људе како га опседају. Брзо је схватила да њихови разлози немају везу са стварношћу.

Једном приликом благајнику се обратила речима: „Зар сви Срби оволико лажу”? Он се прво засмејао, а онда јој објаснио да је питању одређен број безобразних, затим један број забринутих јер су им неке фирме остале дужне, и на крају, постоје и они који у Русији имају буран живот па им новца никад није доста.
И заиста, било је доста различитих разлога, и истинитих и измишљених.

Било је разних људи али је Сава Р. све превазишао.

Једног месеца му се покварио комбајн и морао је хитно да пошаље новац у Србију а другог му се жена разболела па је требао да пошаље новац за магнетну резонанцу. Следећи пут кад је тражио аконтацију, оца му је изуједала свиња, а потом му се разболела и снаха. У међувремену жена је морала на операцију.

Благајник често није могао више да слуша те наопаке приче. Онда би Сава заобилазио благајника. Обраћао би се директору представништва или чак генералном директору.

Али није ни ту крај. Од свих људи на градилишту тражио је новац на зајам. Многи су му давали, неки мање а неки и више своте. Враћање дуга је одуговлачио што је више могао. Никад није враћао целу суму одједном увек је то било из више делова. На крају је разгласио да је купио стан у Батајници и да је у великом проблему, јер је дао аванс а не може да скупи суму коју треба да исплати. Ако не плати продавац му неће вратити аванс.

На градилишту је радио и познаник његовог комшије. Он је проверио ту информацију и свима је рекао да је то лаж. Ипак, Сава није одустајао од своје приче. Кад би му неко рекао да не говори истину он би се почео да се куне децом.
Неколико радника којима је остао дужан по 100 или 200 долара изгубили су снагу да расправљају са њим и једноставно прећутно су се одрекли свог новца. Без обзира што су сви знали за његове преваре, опет су му неки радници  давали новац на зајам.

На крају, кад смо завршили објекат, испоставило се да је свом цимеру дужан хиљаду долара. Новац је тражио само док не дође у Србију. Кад смо се вратили у Србију, испоставило се да је његов број мобилног стално недоступан.

Цимер је био упоран и сазнао је адресу на којој он живи, пронашао га али је он је опет причао своје приче. Опет се заклињао у децу.
После претњи и убеђивања вратио је новац али не одједном него у ратама. За годину дана.

Више пута смо се питали зашто то ради, али како је могуће да му људи позајмљују новац иако знају о чему се ради?

Нисмо одгонетнули, ни колико је људи преварио, али његова упорност и врхунска глума обезбеђивале су му нове муштерије.

Горан Антонић

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика