Однос болести и уметности

„Човекова душа је далека земља која се не може досегнути и истражити”, речи су Хераклита из Ефеса. Сигмунд Фројд је записао да психоанализа мора да положи оружје пред проблемом песника, а Арнулф Рајнер каже: „Психијатријски болесници су открили много тога за уметност. Открили су ствари до којих уметници не би дошли.” Управо у међупростору који испуњава ове мисаоне целине, као фрагменте различитих области с уметношћу повезаних, а које читалац може пронаћи у штиву „Психоанализа и психопатологија ликовног израза” Љубомира Ерића (Службени гласник, 2019), налази се идеја којом се руководио наш познати психијатар и психотерапеут у својој анализи ове комплексне теме. Дајући свој допринос решавању једног од пресудних проблема стварања – односа болести и уметности – како Зоран Глушчевић карактерише овај Ерићев подухват, аутор баштини стручно, психоаналитичко схватање и разматрање стваралаштва и уметничке имагинације, бацајући посебно светло на разумевање карактера, функције и естетске вредности визуелног изражавања особа које се сусрећу са потешкоћама у домену психичког здравља.

Два дела књиге, први, шире контекстуализован и посвећен релацији психоанализе и уметности и други, који сужава фокус на ликовно стваралаштво оболелих, спаја намера да се и на историјско-теоријском али и терапијском плану осветли међуповезаност тих феномена.

Подсећајући на уметничка достигнућа великих сликара чија су психичка стања имала утицаја на њихово уметничко изражавање – Франсиска Гоје, Вилијама Блејка, Винсента ван Гога, Едварда Мунка и других – Ерић истиче значај психоаналитичке теорије уметности за тему о којој пише. Пролазећи кроз њену класичну варијанту, где, између осталих, помиње Сигмунда Фројда и Ота Ранка, аутор надовезује одступања од те теорије, чему су допринели Алфред Адлер и Карл Густав Јунг, али не заобилази ни нове обрасце, формирање британске школе и развој его психологије. Анализа личности ствараоца кроз њен развој, процесе и степене који га прате, као и динамичке чиниоце који покрећу личност, као што су нагони или страхови, са посебним освртом на уобразиљу и даровитост, увод је у студију ликовног израза оних који болују од различитих болести, а што је, након почетних тенденција крајем 19. века, у савременим токовима успостављено као интегрални део ликовног изражавања уопште. Дотичући се и експресионизма и надреализма, праваца који су велики значај придавали несвесном, Ерић посебно обраћа пажњу на шизофренију. Реч је о стању код кога је визуелно стваралаштво оболелих иманентније него код оних који пате од депресије, епилепсије или се, рецимо, суочавају са измењеним стањима свести услед алкохолизма, а које у својим различитим фазама на више нивоа (не само на колоритном) боји палету уметничког дела особе којој је ова болест дијагностикована. Посебан, закључни одељак овог дела уводи нас и сликовито у свет „чудноватости и лепоте” цртежа и слика које су створили многи са којима је Ерић као лекар имао контакта. Овом приликом било је места за приказ само дела колекције која броји око 500 радова, а коју је Ерић поклонио 2010. Музеју наивне уметности у Јагодини.

Коначно, потребно је нагласити да је ово треће издање књиге, што говори и о потреби читалаштва за оваквим делом.