ЦРНИ ПИ-АР

Недавно, не некој свечаности у унутрашњости, мој пријатељ ступио је у разговор са непознатим, па као што је и обичај, упитао га је шта је по занимању и где ради.

Ја сам, вели он, црни пи-ар.

Мој пријатељ је упитно подигао обрве. Зна за гласноговорнике странака, институција, предузећа, али није чуо за те „црне”. Шта ли му је то?

Човек му је предусретљиво објаснио, а пријатељ ми препричао.

У Београду постоје три такве агенције. Када поручилац затражи да неко буде оцрњен у гласилима (а то, наравно, кошта), њихов је посао да поруџбину спроведу. Имају разгранату мрежу агената и завидну базу података. Недостатак поузданих чињеница није сметња. Оне (чињенице) почесто могу само да покваре причу. Са уредницима се договори цена објављивања. Понекад агенција нуди готов текст, чешће редакцију снабдеју „подацима”, пожељно је и фотографијама.  

То је, отприлике, прича човека који се представио као црни пи-ар. По завршетку дружења, сео је у луксузну лимузину и одјездио за Београд. Агенција му је, рекао је, у Немањиној улици.

Мој пријатељ је остао гледајући за њим и пожурио да сазнање подели са мном.

У први мах сам био сумњичав. Тражио сам још података који би поткрепили причу. Готово да сам је и потиснуо, али пошто читам такозвану жуту штампу, сензационалистичку, таблоидну, управо ону која се, између осталог, бави и бојењем људи у црно, у сећање ми се враћало оно што сам чуо. Из текста у текст, чинило ми се да сам све више примећивао утицај и умешаност „црних пи-ара”.

Ево, узмимо „Газету” од пре неки дан, где је на насловној страни, у врху писало: „Сензационално”, а испод, крупно, у три реда: „Коштуницу оставила жена и одвела мачке!” А у поднаслову: „... и како је агент МИ-6 Аца Вучић открио Тадићеву секс аферу”. Уз наведено објављена је и фотографија Војислава Коштунице, председника Владе Србије, и његове жене Зорице Радовић.

Тако, елем, изгледа насловна страна, а унутра текст почиње са питањем да ли смо већ чули „да Борис Тадић има нову љубавницу, познату београдску глумицу с којом је одскора почео да живи?”

Па наставља: „А да ли можда знате да су Томислав Николић и његова страначка колегиница и земљакиња из Крагујевца Наташа Јовановић већ неколико година ’у шеми’?” У тексту се казује и да је Александар Вучић „...у службу Њеног краљевског височанства врбован док је почетком деведесетих живео у Лондону”.

„Трачева ових дана” – пише „Газета” – „није поштеђен ни лидер Нове Србије Веља Илић, за ког се сада може сазнати да је своју станку својевремено направио по налогу ВБА, односно да је он већ годинама војни обавештајац.”

Највећа занимљивост овог текста је да је он, упркос свему наведеном, написан да би, кобaјаги, објаснио како и због чега настају текстови с циљем да неког ојаде.

То се, очито, не види из наслова и, уопште, опреме текста већ тек када почну да се читају ситна слова. Читалац је заправо преварен. Видевши наведени наслов и остало, он купује новине и онда сазнаје (објашњавају један аналитичар и један директор маркетинга) да „чаршија врви од прича о ’сексуалним склоностима’ политичара кад год је земља у кризи” (значи, стално) и да у већини случајева има бар зрнце истине, јер је тако прича уверљивија. Примера ради, „Газета” подсећа на причу да су браћа Драшко и Мирко Петровић (бивши директор „Телекома” и први човек „Дунав осигурања”) заправо ванбрачни синови Војислава Коштунице, коју, ма колико невероватна била, поткрепљује чињеница да њих двојица физички заиста подсећају на лидера ДСС-а!”

Објашњавајући тврдњу из наслова, „Газета” пише: „Шта је од свега истина а шта ’надоградња’ тешко је рећи јер, по правилу, није могуће установити од кога је информација потекла.”

Саговорници „Газете” објашњавају да се може установити из које кухиње је потекла прича када се сазна коме би ишла у прилог. Најуверљивије су оне приче, веле, које су „негде на трагу истине”, у другу групу спадају трачеви које пласирају само актери сензације, а најмногобројније су оне које политичари пласирају против ривала.

Када Војиславу Коштуници (пред изборе 2000) нису могли наћи ништа да га оцрне, смишљена је прича о гајењу чопора мачака. „Тај трач је објавила ’Политика’ и преживео је до данас, а сада га користе Коштуничини дојучерашњи саборци а садашњи ривали.”

Ето, лепо пише да је трач, али „Газета” то у наслову и опреми текста нигде не наговештава.