Величковићева трагика у Бретањи

Огроман простор некадашњег складишта Капуцинског манастира у Ландерноу, у Бретањи, до сада је угостио ремек-дела неких од највећих уметничких имена 20. века – Хуана Мироа, Жана Дибифеа, Алберта Ђакометија, Марка Шагала, Пабла Пикаса, Хенрија Мура… Сада је међу тим великанима и наш Влада Величковић. Фондација Елене и Едуара Леклерк постоји од 2012. и њиховом личном иницијативом десиле су се две ствари – поменуто здање прво је прилагођено за излагање монументалних радова свих навадених аутора, а сада је уприличена и ретроспектива нашег летос преминулог сликара и академика, што ће француској публици, истанчаног укуса и жеље за истинским уживањем у уметности, бити доступно до 26. априла следеће године.

„Велики стил и трагика” назив је ове изложбе и на њој је више од стотину радова из свих периода Величковићевог богатог опуса, почиње о утисцима Ирина Суботић, историчарка уметности, која је била међу нашим уметницима и галеристима позваним да увеличају само свечано отварање, одржано средином децембра. Од најранијих слика које су у вези са сликаревом блискошћу са групом „Медијала” па до последњих из 2019, пре него што је преминуо.

– Шест сегмената јасно су одвојени и одлично заступљени одговарајућим платнима и цртежима. Кустос (Французи још користе термин комесар!) изложбе, веома цењен и активан критичар Жан-Лик Шалимо, назвао их је: „Младост”, „Интеграција времена”, „Хармонија”, „Ритам”, „Гриневалд” и „Скорашње године”. Није се могао замислити репрезентативнији одабир дела која су позајмљена из многих јавних и приватних колекција и фондација, између осталих из Музеја савремене уметности у Београду, из Националног музеја модерне уметности/Центра Помпиду и Музеја модерне уметности града Париза, Музеја савремене уметности у Марсеју – каже Ирина Суботић.

Будући да сам власник фондације сматра да наративна фигурација данас није нашла адекватно место и да није довољно валоризована, а да је за своју огромну збирку дела савремених уметника купио једну Владину слику и пре но што га је лично упознао, замисао да се организује оваква велика поставка била је сасвим логичан след околности. Како открива наша саговорница, у припреми је Влада дуго и темељно радио заједно са Шалимоом, направио је чак и макету простора и у њу ставио мале фотографије сваког одабраног експоната – нико није мислио да ће то, нажалост, бити комеморативан догађај.

– Шалимо је био дугогодишњи Владин пријатељ који је верно пратио и писао о готово свим фазама његовог рада, тако да је и његов наступ, као, уосталом, и других присутних стваралаца и колега, био испуњен емоцијама и топлим сећањима на протекло време, почетке у заједничким атељеима, дружења, излагања и путовања, све оно што чини уметнички живот посебним и драгоценим. Отварање изложбе било је препуштено сентиментима. Посебном доживљају допринела је и изванредна архитектура старе зграде у новом руху, ширина и висина простора омогућавају да дела великог формата буду адекватно постављена, беспрекорно, без сенки, зенитно осветљена; сваки сегмент изложбе је подређен сликама и цртежима померањем зидова… Такав простор не постоји у нашој земљи а могло би се адаптирати и неко од наших складишта, на пример, у Луци Београд. Тако бисмо добили могућност да организујемо велике изложбе без потребе да се скидају музејске поставке. Али, за то треба имати разумевања и схватања значаја савремене уметности – емотивна је Ирина Суботић, која не заборавља да нагласи посебну пратећу репрезентативну публикацију, у којој су објављене теоријске и филозофске расправе о Владином сликарству.

Каталог наликује одличним монографијама, са свим репродукцијама, комплетном документацијом и бројним текстовима, а објављен је и водич кроз поставку и неколико додатних информативних публикација о Величковићу.

Током трајања изложбе биће организовани и часови из историје уметности и историје, биће речи о Величковићевом односу према цртежу, о покрету у његовом стваралаштву, посебно о коришћењу искустава Едварда Мејбриџа, о бестијаријуму који се јавља на његовим сликама и цртежима. Изложба ће послужити и као медиј за шира сазнања публике – о анатомији, о социјалистичком реализму, о историјским узорима којима се уметник служи, о декомпозицији покрета, затим о Југославији током другог светског рата, о ратовима током деведесетих година прошлог века, о комунизму у Југославији... Биће третиране и теме које критика и теорија везује за Величковићево стваралаштво, а које се крећу од „Аристотеловог схватања катарзе”, „Паскалове мисли о смрти” и дефиниције из чувеног Ничеовог дела „Тако је говорио Заратустра” о „великом стилу који обесмишљава малу и краткотрајну лепоту”, до питања коначности живота и апсурда који се везује за Бекета, Јонеска или Кафку, за чију „Метаморфозу” је Величковић радио сценографију за позориште Бобињи 1995.