​Шаман пред монолитом непојамног

На почетку смо деценије и стручњаци покушавају да предвиде неспорне изазове који нас чекају у будућности  – климатске и демографске промене, као и геополитичку ситуацију. Да ли прогнозе могу да се примене и на поље уметности. Шта ће се десити за 20 година – 2040? Век је од појаве Дишановог писоара и два века чувене реченице Пола Делароша „Сликарство је мртво!”, тржиште се мења, сликари већ продају радове преко „Инстаграма”, у књижевности се говори о дистопији...

О будућности уметности ликовни уметник Дејан Атанацковић, професор на академији у Фиренци и добитник Нинове награде, каже следеће:

– У Србији имамо привилегију да изблиза осматрамо микро-представу готово свега најгорег што се у свету тренутно дешава: бесомучно уништавање природе, ружење и загађивање градова, јачање криминалних олигархија, дивљање популистичке и пљачкашке деснице која тражи простор за нове конфликте и поделе. Ту је и огроман јаз између богатих и сиромашних, при чему уз екстремно богатство, засновано на принципу сасвим рудиментарних и провидних злоупотреба, најчешће иде и све већи простаклук који, као доминантан израз владајуће олигархије контаминира целокупно друштво. Дате околности неминовно производе и културне последице које се протежу у контаминирану будућност. И док ће се за 20 година уметност бавити управо оним чиме се уметност одувек бави: тумачењем сопственог времена, већ сада је јасно да ће у будућности, уметник, као и свако други, пре свега излазити на крај са страшним последицама времена у којем данас живимо.

Према његовим речима, уметност је одувек производ различитих околности, између осталих: тржишта, институција и грађанске свести.

– Али уметност која се повинује тржишту и институцијама, и уметност која је исход грађанске свести не говоре увек истим језиком. Уметност је кроз историју напредовала тако што се лишавала непотребног. Форме опстају, преплићу се, технологија фасцинира, па постане досадна и очигледна, и тако је одувек. Уметност ће настајати кроз сусрет чула и интелекта, кроз жив језик у датом времену и простору, а у основи ће увек стварати призоре и причати приче – додаје овај уметник.

Он верује у уметност која се по својој природи супротставља власти, која је неминовно субверзивна, и која носи потенцијал револуције. Наглашава да је у време посусталих идеологија, уметност једна од ретких активности у оквиру које се формулишу идеје о слободи.

– Премда је спорно колико људи данас, у актуелним околностима масовних лажи и контроле, уопште жели, колико су у могућности да желе, да живе слободно. Лаж је много извеснија, и наизглед безбеднија од слободе, посебно у тренутку кад постане уткана у идентитет. Зато верујем да будућност уметности треба првенствено тражити у сукобу са лажним идентитетима, са владајућим структурама које на лажима опстају, и тај ће сукоб у себи носити естетичка и етичка начела која ће одредити садржај, форму и стратегије уметности. Све остало је декор – сматра Атанацковић.

Песник Владимир Копицл, који је седамдесетих био активан на пољу концептуалне уметности, сматра да се статус уметности у будућности одређује већ данас, и то по заоштреној линији прелома из двадесетих, шездесетих и деведесетих година прошлог века.

– Историјска авангарда и концептуална уметност су формализам дела потиснуле у други план у корист иновације, идеје, а постмодерна је реваншистички понудила укидање примата оригиналности, иновације и јаке фигуре аутора у корист посвемашње разноврсности, инклузивности, партиципативности, и још тако којечега. Затим је то „којешта” успешно копулирало сa антистрес тежњама владајућих система и културних политика и тако постало пожељна, подржавана, финансирана, тржишно валидна и умрежена пракса која одговара разним конкурсним, изборним и комуналним потребама. Све има, такорећи, сем што већином нема довољно разлога да се сматра уметношћу. Уметност број један, која не почива на конкурсно-партиципативним премисама, полако губи на видљивости, сем преко преживелих аутора хероја, којима ускоро измиче животни, па тако највероватније и општи рок трајања – каже Копицл.

Примећује да већ данас имамо асиметрични плурализам „уметности број један” и „уметности број два”, и ако обе преживе, у наредних 20 година постаће мање важан део „нео-нео-корпуса неке транс-арт платформе”.

– Наравно, ствар је још важним делом у рукама самих уметника. Пре свега да што пре разреше којем ће се уметности приволети царству, то јест појму. Односно да ли желе да буду актанти уметности или партиципативни актери у њеном референтном пољу чије се границе шире унедоглед, сходно сезонским потребама спонзора. Ако прва опција превлада, као и екотопија дистопију, свеједно је да ли ћемо уметника број један за 20 година препознавати као шамана или аутора дела у засад непојамном формату, мада нам шаман не гине ако превлада дистопијски сценарио. Ако пак превлада друга, партиципативна опција, будући уметник број два ће у екотопијском сценарију бити упосленик на уговор при ЈКП „Уметност”, а у дистопијском понављач у реду за иницијацију. Па, ако опет прође, нека му је на част – наводи Копицл.