То би урадио сваки просечан супермен

Глумац Милан Лане Гутовић значајно је појачање екипи представе „Путујуће позориште Шопаловић” коју по делу Љубомира Симовића на сцени Југословенског драмског позоришта режира Јагош Марковић. У новој поставци „Шопаловића” Гутовић ће тумачити лик Василија Шопаловића. Премијера се очекује у марту 2020. на сцени „Љуба Тадић”.

Неуморни Милан Гутовић тако се у своје матично позориште враћа после више од три деценија, у које је својевремено као млади глумац примљен у сезони 1968–1969. године као једна од чувених „Бојанових беба”. Гутовић је био део и прве поставке „Шопаловића” на сцени ЈДП-а чија праизведба је била још 10. октобра 1985. године, у режији Дејана Мијача. Тада је тумачио лик Филипа Трнавца.

Симовићеве јунаке у актуелној поставци Јагоша Марковића тумачиће и Анита Манчић, Ненад Јездић, Олга Одановић, Марко Јанкетић, Љубомир Бандовић, Ирфан Менсур, Милош Самолов, Јована Беловић, Милица Сужњевић и Сања Марковић.

У ЈДП-у сте провели готово цео радни век, али после преласка у Народно позориште у Београду нисте ниједном наступали на сцени која памти ваше почетке и блиставе тренутке. Шта је пресудило да поново заиграте у ЈДП-у после више од тридесет година?

Није било никакве драматике у томе. У специфичној ситуацији су ме позвали управница ЈДП-а и редитељ, а ја сам уобразио да сам им неопходан. То је све. То би урадио сваки просечан супермен.

У првој поставци „Шопаловића” играли сте младог глумца Филипа Трнавца. Сада, у времену које је променило свет око нас играте власника позоришта, старог глумца Василија Шопаловића. Сматрате ли да би у складу с тим променама и цела представа морала да прати ново време или би требало да се остане на формама које су већ добиле признања?

Ако би представа остала недирнута временом изгледала би као каријатида на киоску за бањалучки ћевап. Ниједна бивша похвала је не би спасла од подсмеха. Да бисмо избегли подсмех, а приморани околностима, мењамо и прилагођавамо како умемо и шта умемо.

У време када је планирана премијера „Шопаловића”, у Јагодини ће вам бити уручен „Златни ћуран” за животно дело. Не чини ли вам се да је прерано дошао будући да радите „пуном паром”?

Претпостављам да се комисија или жири руководио логиком да је боље дати му сада док ради „пуном паром” него постхумно.

У представи се изговара текст: „Сада сте нашли да глумите…?” Постоји ли време у коме би позоришне представе било неетично играти?

Нисам сигуран да постоји време у коме је позориште непотребно али постоји време у коме је неетично. У времену слободе позориште је нужно, а тек у време тираније и диктатуре поставља се питање позоришне неетичности јер је сама диктатура и тиранија неетична.

Срећни и сити људи тешко могу кукати. Како се данас пева у Србији? Ко данас уопште пева у Србији?

Ово је дивна прилика да се критикује власт али ћу је пропустити јер власт овде није крива. Тачно је да многи не певају јер, по правилу које влада, нису срећни. Али за то што нису срећни није крива власт... треба бити посебно талентован па у златном добу срећу приметити. Што је власт гора то ти треба више талента да срећу запазиш и зато у овим условима треба имати посебног слуха за срећу као за песму или игру. Због тога мислим да је срећа наследна и може да се остави тестаментом генерацијама које долазе... ако долазе а не одлазе.