Њујоршки војвода Трамп

Шта се оно у Њујорку сјаји, Доналдови прамени на глави.

Ој Доналде прамене залижи, Америко заставе подижи.

Америка Хиларина није, тамо Доналд љути барјак вије.

Чујте браћо хиландарска звона, Трамп је близу Вашингтона.

Кроз тексашке кланце и точила, припрема се Доналдова сила.

Доналд бедем са Мексиком прави, дрма му се шубара на глави.

Дрма му је на шубари цвијеће, муслимане трпети он неће.

Трамп и Путин два добра другара, Трамп и Путин два су светска цара.

Трамп и Путин донеће слободу, донеће је цијелом људском роду.

Људском роду свануће слобода, донеће је њујоршки војвода.

Ој Доналде лице ти је бијело, кришом носиш четничко одијело.

Нико не сме Доналда да вређа, сваки четник њему чува леђа.

Ако Доналд буде им’о среће, Дрина Србе раздвајати неће.

Ако Доналд буде им’о воље, Србија ће кренути набоље.

Овим порукама је неки разбарушени српски гуслар са кокардом пропратио последње дане уочи новембарских избора 2016. године после којих су Сједињене Америчке Државе добиле 45. председника.

Велики број патриота био је готово опчињен њујоршким бизнисменом. Било је сасвим довољно што је победио омрзнуту Хилари Клинтон, по интерпретацијама овдашњих националиста ваљда једину преживелу од вештица из Салема.

„Бацио је ону караконџулу у септичку јаму!”, пресрећно је коментарисао Војислав Шешељ који је раније те године позвао Србе у САД да гласају за републиканског кандидата. „Гласајте за Трампа, гласајте за будућност Србије!”

Егзалтирани Срби – исти којима је Владимир Путин готово три пута популарнији од Американца – веровали су да ће Трамп исправити све неправде, да ће се приволети небеској Србији и да ће одбранити свету косовску земљу.„Трамп враћа Србији Косово: Могућ је договор са Русијом око поништавања независности Косова”, визионарски је пуцао наслов у „Српском телеграфу”.

У то време, готово сам сигуран, Трамп није могао да на мапи света нађе Србију, још мање Косово, али узалудна су била упозорења да је регион на периферији америчких интереса и да је однос према малим државама попут танкера који споро мења правац.

САД су се држале става да западни Балкан сам решава већину својих проблема све док администрација није схватила да мора нешто да предузме како би блокирала растући утицај Русије која је регион ставила на карту својих стратешких интереса одмах после избијања украјинске кризе 2014. године. Американци су се ангажовали да Црна Гора уђе у НАТО, да у Скопљу власт преузме формација која је била спремна на договор са Грчком у спору око имена, а тиме и убрзавање пута ка ЕУ и НАТО-у.

Званични Београд прикривено се надао да ће Вашингтон, уз Москву, можда помоћи да се размрда учмала Европска унија. Шеф српске дипломатије предлагао је средином 2018. да се прикупи пола милиона долара и што пре да се нађе неко ко ће имати приступ Трампу пре него што код њега стигне косовски председник Хашим Тачи.

Потом је амерички председник писмима Вучићу и Тачију из децембра 2018. најавио ангажовани улазак у косовски круг позивајући Београд и Приштину да не пропусте „историјску шансу”, да нормализују односе и тако себи отворе пут до травњака Беле куће.

Министар Дачић узвраћа поруком да ће српску дијаспору у САД организовати да на изборима подржи Трампа, а Вучић повремено обнавља позив Трампу да посети Београд.

Двојица америчких емисара добијају балканска задужења: Метјуу Палмеру је Стејт департмент поверио читав регион, да би Ричард Гренел постао Трампов специјалац искључиво за Србију и Косово.

Бриселски дијалог све то време био у стању хибернације, а таксе од 100 одсто које је Приштина завела на робу из Србије заковале су сваки покушај његовог оживљавања.

Овдашња власт није крила задовољство што Американци хоће да разговарају – што је требало да значи да одустају од заковане подршке косовској независности. Али, временом је постајало јасно оно што је 2016. морало да буде јасно и писцима таблоидних наслова: свака варијанта Pax Americana подразумева решење које почива на обостраном признању Србије и Косова.

Вучић каже да зна шта га чека па јавности нуди питијски формулисану реченицу: „Тачно знам како ће да буде – да нам ставе нешто што не можемо да прихватимо, а са друге стране, што не бисте смели да одбијете”. Нема у томе никакве пророчке мудрости. Американци нису једини који понављају да Србији нема пута у ЕУ без „обостраног признања”.

Председник притом  пребацује кривицу на народ који није хтео да прихвати његов план. „Нисте пристали, добићете много горе решење на које ја нећу да пристанем”, готово увређено поручује Вучић.

Тачно је да је јавност већински за статус кво, тако су говорила истраживања, али није народ одбио идеју разграничења, јер и није био питан. Одбила је Европа, пре свега Немачка. Сада и Гренел негира да САД подржавају план о размени територија.

Покличи „Трампе Србине” нестали су са насловница таблоида. Српски „родољубиви националисти” одустају од хвалоспева америчком председнику кога ће, сачекајте само мало, оптуживати да руши суверенитет, територијални интегритет и целовитост Србије: НАТО бомбе и новац из Брисела никада не могу и неће променити чињеницу да је Косово Србија.

Србија је поново између чекића и наковња. Вашингтон би да се косовски проблем што пре реши, Москва нам поручује да нема потребе за журбом.

Америчка политика према косовском проблему мења се прагматски али козметички –  у поређењу с револуцијом растућих очекивања српских националиста. Толико о популарним овдашњим перцепцијама глобалне политике и дипломатије од пре само три и по године. Њујоршки војвода нема намеру да Србији врати Косово. Срећом.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa