У мени нема ничег другог сем љубави

Међу полицама са доминантном филозофском литературом, поред гитаре у углу, и других уметничких слика, у дому Ђорђа Кадијевића истиче се велико платно, његов портрет који је насликао Мића Поповић. Ова слика упечатљива је и стога што прецизно одражава његову усамљеничку природу, коју је визуелно могао да дочара само пријатељ. Повод за овај сусрет је и Сретењски орден који је овај наш познати редитељ, историчар уметности, ликовни критичар, оснивач и директор Галерије 73 на Бановом брду, аутор наше најбоље серије посвећене Вуку Караџићу, добио поводом Дана државности. Поред осврта на најважније тренутке своје каријере, на свој уметнички кредо, Кадијевић овом приликом указује и на важност очувања, рестаурације и дигитализације целокупног филмског фонда наше уметничке и документарне кинематографије.

Добили сте пуно признања. Шта она за вас значе?
Да сам радио за признања, био бих више признат. А освајао сам многе награде. Већ мој први филм „Празник” награђен је у Пули, добио је и „Златни венац” загребачког „Вијесника”. За серију о Вуку Караџићу освојио сам Гран при Европе за уметност филма и телевизије, на иницијативу Умберта Ека, а награду сам примио у Риму. Био сам тада задовољан, мислите ли да сам тада био срећан? Тренутак моје истинске среће био је када сам правио ајвар са својом супругом и када ме је критиковалa да преспоро мељем паприку. Тада је моје срце било пуно. Сада нема моје супруге и моје кћерке и осуђен сам на самоћу због губитака, на нељудску самоћу. Време не брише све, време додаје све.

Уочљиве су две струје у вашем стваралаштву на филму и телевизији, мистичка, која тежи да проникне у онострано, и она историјска, фактографска.
Моји први филмови брутално су реалистички, натуралистички, баве се тематиком Другог светског рата, који ме је затекао у добу када сам постајао младић. То ме се тако дубоко дојмило, да када сам постављао питање о томе шта желим да снимам схватио сам да је најаутентичнији доживљај који носим у себи једно дубинско, дубоко субјективно, људско, човечанско, искуство рата, без претензије да га идеологизујем и политизирам. Највећа грешка која може да се деси једном синеасти јесте да снима туђе филмове. Рекао сам себи: „Ти ћеш снимати филмове који су одраз онога што сматраш истином у себи, не истином света, не истином историје, идеологије, политичког тренутка или друштвеног система у коме се тренутно налазиш.” Мислим на ону исконску истину, пре свега на антрополошку, на људску истину која говори о томе на који начин субјект доживљава ескалацију невиђене репресије, која траје откако траје и свет. По Светом писму, свет је почео Каиновим убиством Авеља. Та линија континуитета једне отуђене реалности, у коју смо ми бачени, како каже Албер Ками, то је тема о којој ја имам шта да кажем. И не само ја. Убеђен сам да највећа уметничка дела говоре управо о тој истини.

Како се та истина одражава у вашим ратним филмовима?
Хтео сам да снимим ратну трилогију, филмове „Празник”, „Поход” и „Божју вољу”. Трећи филм никада нисам снимио јер сам у међувремену изашао на глас као представник црног таласа, уз моје уважене колеге Душана Макавејева, Жику Павловића, Сашу Петровића, Кокана Ракоњца, Желимира Жилника. Црни талас није радио ништа друго осим што је обазриво сугерисао поређење између онога што се представљало као стварност након страшног рата, револуције која је из темеља променила структуру друштва, и онога што је заиста реално у њему. Иза свега је стајао отпор према јефтиној и лажној апологетици новонасталог система, јефтином величању победоносне епопеје наше револуције, тог хипертрофираног хероизма, који је имао своје ауторе. Ми смо хтели да избегнемо тај патос, ту бинарну поделу на добре и лоше. Ја сам ту нарочито падао у очај јер сам се определио за историјски сегмент контрареволуције, где се показало да се и у табору „лоших момака” дешавају људске драме, да ту има и те како дубоког садржаја. Већина редитеља црног таласа бавила се послератним периодом, реалним продуктом револуције, а то се мени није могло пребацити, јер су се моји филмови завршавали 1945. године. Ипак, онда ми је саопштено да за моје филмове није било новца.

На који начин се егзистенцијална ситуација страха, којом сте се бавили, одражавала у вашим жанровским остварењима?
Да бих могао да снимам даље схватио сам да морам из основа да променим митологију, нове садржаје. Пронашао сам наклоност према историјском жанру и према свету оностраног, ониричког. Улазећи у жанр филмске фантастике осећао сам се једнако самопоуздан као онда када сам снимао ратне филмове, а ратови се дешавају и у нашој свести и нашим осећањима. Тада је та мистична, мистериозна, понекад демонолошка компонента битисања дошла до изражаја у мом стваралаштву. Неки моји пријатељи били су изненађени таквим мојим филмовима, а међу њима и Добрица Ћосић, који се чудио томе „откуд тај ђаво у мени”, у шали говорећи. Био сам сведок биоскопског приказивања мог филма „Лептирица” у Студентском културном центру када је дошло до масовне вриске и бежања, нарочито младих девојака. Мој циљ није био да постигнем такав страх. Добрица Ћосић ми је рекао да се највише у „Лептирици” уплашио завршетка филма, где се не зна да ли је главни јунак заспао, да ли је мртав или је и сам постао вампир.

Често сте говорили о значају историјског континуитета. Како сте ову идеју спровели у дело радећи на серији о Вуку Караџићу, посебно у вези са истакнутим личностима?
Серија о Вуку Караџићу фреска је нашег 19. века, који је Вук готово у целини преживео, а ја га пратим од рођења до смрти. Уједно је то и европски 19. век. Због тога је Унеско ову серију уврстио у културно добро Европе и света. Оно што бих озбиљно пребацио данашњој кинематографији то је олако узимање великих имена, која се претварају у јунаке криминалних садржаја. Праве се гангстерске приче које имају карактер популистичке забаве. Довести на екран кнеза Павла или Слободана Јовановића, то се не може без пијетета и осећања достојанства тих људи. Када сам ја приказивао историјске личности као што су Хајдук Вељко, Његош, устаничке војводе, сам Вожд, постављао сам их у оквире чије контуре одређују чињенице времена у којем су живели. Када сам радио те велике историјске теме никада нисам осећао да се бавим прошлошћу, већ садашњим тренутком. Морамо да схватимо да оно што се деси никада не престаје, није истина да ствари пролазе. То је доказ непојамне медиокритетске скучености, коју чујемо са трибина политичких скупова, где се говори да не треба причати о прошлости. Нема прекида, све што је било, биће, све што ће бити, било је. Тог принципа држао сам се третирајући тематику историје.

Ваша позиција обједињавала је стваралаштво и критику уметности. Како, пак реагујете на ангажовану уметност?
Искуство које се стиче бављењем уметношћу значи много. Тридесет пет година писао сам уметничку критику у „Нину”, направио сам 20 филмова и четири телевизијске серије, написао сам десет књига. Могу да кажем да ми је једно помагало у другом. Међутим, естетске вредности заправо су недефинисане. Лепота није само оно што се допада, она се јавља и у најстрашнијим догађајима, као што су ерупције вулкана или велике битке. Узмите слику Албрехта Алтдорфера „Битка код Иса” у којој Александар Велики туче Дарија Другог, где је приказан ужасан покољ, али нема лепше слике на свету. Појам страшног и ужасног поистовећени су ту са најузвишенијим осећањем лепоте. Ми стварамо уметничка дела зато што на несрећу узвраћамо тиме што волимо овај свет, узвраћамо љубављу. То сазнање потпуно ме је опчинило. У себи немам ничег другог сем љубави, и то могу да изразим само бавећи се уметношћу. На ангажман у уметности реагујем негативно. Ма колико уметник био ангажован он неће утицати на промену актуелног стања у друштву. То и није прави задатак уметности. Њена улога јесте да сведочи, да ствари учини колико је то могуће подношљивим, да пружи своју благодат. Уметност је благодат, више од остварења било које идеологије, као својеврсне утопије. Уочи ратова деведесетих имали смо ангажовани приступ концептуалних уметника који су замерали традиционалној уметности да је млака у односу на критику постојећег. Читаву деценију уложили су у то да освесте уметност да би се бавила питањима живота. Питам се, куда је отишла толика енергија коју су они уложили, а резултат свега тога био је прљави грађански рат. Осрамотили смо се за наредна три века, сви Јужни Словени.