Вирус нас опамећује

Појава вируса корона показала је у најогољенијем виду шта значи непоштовање ауторитета. Једна од најважнијих ствари за физички опстанак сваке заједнице jeсте поштовање ауторитета, које је убијано постепено и полако, ширењем индивидуализма као једне од саставница идеологије цивилног друштва. Страх од Његовог величанства ЈА, сваког ЈА, колико год да је то ЈА незрело, колико год да је незналица, постаје норма. А када лудило постане норма, онда нормални постану луди.

Вирус корона нас је пробудио и показао сву погубност таквог понашања. Кад смо схватили да је чак и физички опстанак огромног броја људи дошао у питање, одједном смо се сетили да нисмо сви апсолутно једнаки. Сви морамо имати подједнаке шансе. Сваком се мора омогућити да под једнаким условима покуша да постане шта год може – председник државе, начелник генералштаба, врхунски композитор, академик, тениски шампион... Али кад то постане поштујући све могуће регуле, онда се тај мора поштовати и јасно се мора ставити до знања фудбалеру нишке зоне да није исто што и Душан Савић и да не може тражити место у репрезентацији. Не само зато што није у стању да да гол, него и зато што ће проћердати милионе који су дати за припрему репрезентације и обрукати нацију.

Фудбал неки воле, неки не. Зато овакво третирање ауторитета можда свима неће одмах бити јасно. Али вирус корона и извесна смрт постали су јасни свима. Сада, када смо се суочили са сопственом или смрћу најближих, одједном смо се сетили да огроман број лекара о овој болести не зна ништа, а камоли широке масе, било да је реч о академицима из области електротехнике, било о возачима ГСП-а.

Видело се то најбоље на конференцији за штампу на којој се окупљеним новинарима обратио Зоран Гојковић, професор хирургије на Медицинском факултету у Новом Саду и покрајински секретар за здравство Војводине. Обраћајући се пред камерама које су преносиле његове речи милионима гледалаца рекао је: „Ја сам хирург, али ја ништа не знам о епидемиологији, ми морамо слушати епидемиологе. Шта они кажу, то треба радити.” Зато је медицина озбиљна наука и све друге, док не развију такав однос, неће бити озбиљне. Исто важи и за фудбалске тренере. Зна се ко је био Миљан Миљанић.

И немојмо му се мешати у посао, ако поштујемо прво себе. Он је могао да погреши, али би зато сваки страствени гледалац фудбала, упркос томе што доста зна о фудбалу, сигурно погрешио катастрофалније.

Када ћемо чути да се попут доктора Гојковића понаша, на пример, један професор историје двадесетог века? Када ће он, кад га позову да на телевизији прича о цару Душану то одбити и рећи да о томе не зна ништа, него да за то треба питати специјалисту за средњи век. Не знати ништа не значи да он стварно баш ништа не зна, као што др Гојковић не може да баш ништа не зна о епидемиологији, али је то поступак правог професионалца који је свестан где му је место у струци.

Цео живот сам провео у настави и био члан стручног већа на Универзитету на којем се одлучивало о докторским тезама. Много пута сам се уверио да су комисије које су потписивале реферате биле састављене од људи који никада ништа нису учили о теми дисертације коју квалификују. И не само то, него се никада у свом раду нису бавили темом која чак и у најширем смислу има везе с темом за коју својим „ауторитетом” гарантују. Имате људе који нас мало-мало са ТВ екрана или у новинама засипају читљивим и интересантним темама, које представљају као врхунске, а да њихови писци нису ни факултет завршили.

Некада такве публикације могу бити и корисне, јер њихови аутори знају да вешто искористе већ објављене радове искусних специјалиста. Али коме су такве књиге потребне када су врхунски специјалисти то све већ објавили? Нормално, ово не сме да се схвати како позив на забрану овакве делатности. Поготову стога што сам човек који се залаже за екстремну слободу мишљења, буквално свакаквих мишљења, па чак и за јавно вређање прво мене самог. Не због тога што волим да ме неко вређа, већ зато што знам да, кад поче политичка коректност, онда јој се не види крај. Тако ће испасти да се Београд налази у тропима и да на Авали живе лавови и слонови. Дакле, свако може да каже шта хоће, и зато не сме да постоји кривична одговорност А свако ко је погођен може да покрене грађанску парницу. Па нек се суди док му је воља и ако има пара за то.

Али стручне теме могу објашњавати само стручњаци: ушне болести ушни лекари, проблеме изборног система само професори изборних система итд... Ако друштво нема ауторитете који су на процедурално утврђен начин постали име, који ће рећи немојте то да читате јер то не ваља, или много је боље да погледате то и то, или ставите маске ако то раде Кинези, вирус корона ће нас погађати све чешће.

Професор Универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa