Речници на ломачи

Свака реч у речничким дефиницијама одмерава се пажљиво – не сме бити сувишна, мора бити прецизна, треба да је општепозната, што сврсисходнија и што неутралнија, брижљиво усклађена са наменом речника. Зато ова дела настају дуго, пишу се споро, дефиниције се стално премеравају и прекрајају, а њихова израда представља интелектуални изазов првога реда. Ово се нарочито односи на писање једнојезичких речника, у којима се значења речи неког језика описују речима тог истог језика.

Због тога, ваљда, у српској лексикографији нема много речника српског језика и зато њихово објављивање треба да представља прворазредни културни догађај, повод за радост и понос, јер се међу корицама тих књига, кроз обрађене речи, за сва времена, за садашње и будуће читаоце, описује мањи или већи део наше језичке и културне стварности у прошлости или данас.

Усудили смо се, међутим, да два пута за два века докажемо безусловну приврженост важећој идеологији, неспорну наклоност тренутним нормама и догмама, слепу верност властодршцима тако што смо се немилосрдно и темељно обрачунали са непожељним речницима, и то без остатка – спаљивањем. Такву судбину доживео је Вуков „Српски рјечник” (1818) и „Речник савременог српскохрватског књижевног језика” Милоша Московљевића (1966).

„Већ има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика!”, поносито и с пуно искрене вере у вредност свог животног дела кличе Вук у првој реченици књиге. Речник је, међутим, наишао на скоро једнодушну осуду, пре свега, због новог правописа и, нарочито, због вулгарних речи. Митрополит Стратимировић спалио је „Рјечник” годину дана након објављивања и тужио Вука бечкој полицији због непристојних речи у том делу. Лукијан Мушицки узнемирено пише Вуку о пријему „Рјечника” у Карловцима: „Публична и јавна хула, гнушеније, презрјеније и омерзјеније – његови су пратиоци.” Павле Ивић примећује: „Ту углавном и није било правог оцењивања, већ само иживљавања.”

Скоро век и по касније, као да иста прича добија свој други део. У Предговору свог „Речника савременог српскохрватског књижевног језика”, Милош Московљевић објашњава како се нужда за речником попут његовог већ дуго осећа, јер Вуков „Рјечник” није могао задовољити нове културне потребе Срба и Хрвата. Приступајући изради овог речника као свом задатку, који је почео да остварује у 79. години живота, одлучан и одговоран према идеји о прекој потреби за речником, али свестан да му животне снаге понестаје, аутор се скромно извињава: „Узевши у обзир да сам врло тежак посао под старе дане морао радити сам и на брзину, сасвим је природно ако се у овој књизи буде нашло пропуста, омашки, па и нетачности, које ће се исправити у другом издању, ако га буде било.” У свом дневнику, овај речник оценио је као „главни смисао живота”.

У деветој деценији живота, радећи неуморно и упорно, завршио је речник у којем је обрадио чак 50.000 речи. Значењске црте које је представио у дефиницијама неких лексема могле би послужити као узор данашњим лексикографима. Ипак, због неколико одредница, Московљевићеви ставови изнесени у речнику оцењени су као „противни духу Устава СФРЈ, нашој револуцији, федеративном уређењу и народној равноправности”, а он је проглашен за „великог реакционара, хрватождера и противника равноправности и тековина револуције и социјализма”. Замерено му је што у обради речи „Илиндан” није споменуо Илиндански устанак, а у речнички чланак именице „обзнана” није унео Обзнану Краљевине СХС из 1920, којом се забрањује рад КПЈ. Узалуд је Московљевић објашњавао разлике између речника и енциклопедије – његова образложења нико није хтео да објави. Критикован је и зато што није обрадио реч „Хрват”, као и због начина на који је дефинисао речи „четник” и „србовати”. Истакнуто је да је кроатизме „гласовир” и „глазба” потцењивачки прогласио дијалектизмима, а занемарено је да је већина кроатизама ипак пронашла своје место на страницама речника. Московљевић, наиме, у језичком саветнику експлицитно истиче да му у књижевном језику сметају кајкавске и чакавске речи, као и неки лоши калкови (гласовир је „рђаво похрваћена немачка реч”). Није примећено да је с истим образложењем (каткад оправдано, а понекад превише искључиво) критиковао и речи „обрис”, „огаван”, „одумрети” и многе друге које су користили и Срби и Хрвати.

Утеху пружа истина да, упркос свему, велики културни подухвати не могу остати заувек заборављени и најчешће пронађу пут да испуне своју мисију. Данас се Вуков „Рјечник” из 1818. сматра каменом темељцем савременог српског књижевног језика, а Московљевићев речник, који је сачуван у тридесетак примерака, од којих је један годинама брижљиво чувала и крила кћерка Олга, поново живи захваљујући издањима из 1990. (Аполон) и 2000. године (Гутенбергова галаксија). Неки наводи о пријему Московљевићевог речника преузети су из монографије Момчила Исића „Милош Московљевић 1884–1968, живот и дело”.

Редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду