Психоанализа и религија

Опијен својом влашћу над природом, па и целим космосом, залуђен новим и моћним техничким достигнућима, човек нашег времена осетио се у једном тренутку толико свемоћним да је помислио да је владалац свих светова око себе. Заборавио је једино на свет у самом себи. Учинило му се да је срећан и слободан, и да му ништа више није потребно. Али, на врхунцу те тако науком освојене среће, кад се мало осврнуо око себе и иза себе, кад је погледао у самог себе, схватио је да је исто толико сам и беспомоћан као и наши преци. Његова душа тражила је неке друге вредности, неке друге темеље од оних које гради уназад два века, од просветитељског обрта и прокламовања нове вере у свемоћ разума.

То је духовна ситуација нашег времена, коју су поједини писци и филозофи дефинисали још пре више деценија, опомињући да и људска душа има исто тако своје захтеве и потребе као што их има и разум, захтеве који ако нису услишени могу довести до тешких поремећаја и на личном и на колективном плану. О томе говори мала књига Ериха Фрома Психоанализа и религија, која је објављена још 1950. године, а код нас се појавила у издању подгоричког „Октоиха”, у преводу Весне Шијаковић.

„Наш је живот не у братству, срећи, задовољству, већ у духовном хаосу и збуњености који су опасно близу стању лудила”, пише Фром, опoмињући да то није она хистеријска врста лудила која је постојала у средњем веку, већ је реч о „једном лудилу сродном шизофренији, у ком је контакт са унутарњом стварношћу изгубљен а мисао је отцепљена од емоције”. Није увек било тако, подсећа Фром, и свака култура имала је своје „лекаре душе”, било да су то свештеници или филозофи, док се модерна психологија, иако дефинисана као наука о души, „бавила свим стварима осим душом”, закључује познати филозоф.

По Фрому, душом се данас баве „две професионалне групе: свештеници и психоаналитичари”, и основно питање на које он покушава да одговори јесте да ли они неизбежно морају бити супротстављени, или су савезници на истом послу. Његов одговор је да они, уз све разлике, могу бити савезници у лечењу човекове душе од претеће празнине. Утолико пре што је она постала наше планетарно обележје.

(Из књиге „Предлог за читање”, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)