Ноћни живот се преселио у паркове

– Сликајте нас, али тако да нам се не виде лица. Нема смисла да наши родитељи из новина сазнају да пијемо пиво из флаше, не носимо маске и, што је најгоре од свега, седимо на бетону – причају, допуњавајући један другог, момци који су се окупили у Студентском парку. На сваких неколико метара, на трави, клупама или на бетонској стази, седели су у групама младићи и девојке. „Место више” нарочито се тражило после 23 сата, када су престонички локали затворени, у складу са мерама борбе против ширења ковида 19.

Готово истоветна слика пар стотина метара даље, на Калемегдану. Младићи и девојке начичкани на бедему и клупицама с којих пуца поглед на реку у којој се огледају ноћна светла. С мобилних телефона пуштају домаће и стране хитове, понеко и заплеше. Како нам је испричала једна из групе девојака, планирале су да проведу вече у неком кафићу или на сплаву, али су се предомислиле зато што је „фајронт” већ сат пре поноћи.

– До пре пола сата чула се музика са сплавова на новобеоградској обали Саве. На тренутак сам имала утисак као да сам негде на приморју... Ове године нећу ићи на летовање баш због короне, па ми је драго да барем нешто од морске атмосфере могу да осетим у Београду. Топла ноћ, музика, људи који под ведрим небом певају и пијуцкају... Само што Сава није слана – каже нам, уз осмех, двадесеттрогодишња Дијана.

На травњаку поред платоа споменика „Победник”, млади у групицама седе на простиркама и певају. Највише их је око момка с гитаром. Сваког ко прође, руком позивају да им се придружи. Вешти прсти и шест жица обликују акорде хитова Оливера Драгојевића, „Црвене јабуке”, „Рибље чорбе”... Након сваке нумере, уследио аплауз. Тапшали су и парови који су седели на клупама око „Победника”. Дланове нису штедели ни момци наслоњени на ограду платоа. Чак је и група девојака, да би поздравиле извођача, на тренутак прекинула покушај да направи заједнички селфи, тако да у кадар стану пун месец, велеградска светла и њихови широки осмеси.

Мало даље од „Победника”, клупе раштркане око Дамад Али-пашиног турбета запосели су сви они којима је било до „чашице” разговора, неометаног песмом и музиком. У близини Сахат куле и Природњачког музеја, иако је прошла поноћ, има пуно шетача, баш као и у Кнез Михајловој улици, из које се пуни Калемегдан, принудни резерват престоничког ноћног живота.

Жива је ноћ и у другим градским зеленим оазама. У парку Ћирила и Методија, код Вуковог споменика, „игла нема где да падне”. Младићи и девојке седе на клупама или стоје у групама и разговарају. Неки једу пице и пљескавице које су купили у оближњим пекарама и ресторанима брзе хране који раде и након 23 часа. Цигарете, сокове и пиће пазаре на околним бензинским пумпама.

Кроз гроздове омладине, промичу и старији суграђани из тог краја града, који су изашли да „протегну ноге” или прошетају псе. Нема им друге него да са младима деле „суверенитет” над парком који је био „њихово” место где су изводили кућне љубимце, дружили се са комшијама и одмарали након куповине. Током ванредног стања, кажу, омладина се одвикла од свакодневног дружења у кафићима и открила паркове као алтернативна места окупљања, уз то јевтинија и здравствено безбеднија.

Барем нека вајда од ковидних времена...