Писци у борби против насиља и гушења слободе

Отворено писмо више од 150 писаца, професора и научника објављено првобитно у магазину „Харперс” пренела је на свом сајту издавачка кућа „Архипелаг”, у преводу са енглеског Драгане Маринковић. Међу потписницима писма су Ноам Чомски, Салман Ружди, Маргарет Атвуд, Џон Банвил, Јан Бурума, Френсис Фукујама, Данијел Келман, Параг Кана, и многи други, а његов садржај говори о гушењу демократије, слободе говора, стваралаштва, људских права у свету, као и о јачању догме и насиља над хуманистичким вредностима:

„Наше културне институције суочавају се с пресудним тренутком. Снажни протести због расне и социјалне неправде доводе до задоцнелих захтева за реформом полиције, заједно са ширим захтевима за већом равноправношћу и укључивањем у наше друштво, посебно у високом образовању, новинарству, филантропији и уметности. Али ове неопходне расправе такође су оснажиле нови скуп моралних ставова и политичких опредељења која имају тенденцију да ослабе наше вредности отворене расправе и поштовања различитости у корист идеолошког конформизма. Док поздрављамо први развој догађаја, истовремено подижемо глас против другог. Силе неолиберализма добијају на снази широм света и имају моћног савезника у Доналду Трампу који представља стварну претњу демократији. Али отпор не сме дозволити да се утврди у сопственој тврђави догме или присиле – што десничарски демагози већ искоришћавају. Демократску инклузију коју желимо можемо постићи само ако говоримо против нетолерантне климе која је завладала на свим странама.”

У писму се затим наводи да слободна размена информација и идеја, животна снага либералног друштва, сваким даном постаје све више сужена:

„Иако бисмо то очекивали од радикалне деснице, цензура се такође све више шири у нашој култури: нетолеранција супротстављених ставова, мода јавног срамоћења и остракизма, као и тенденција да се сложена питања политике претварају у заслепљујућу моралну супериорност. Подржавамо вредност оштрог и чак јетког расправљања из свих углова. Али сада се превише учестало чују позиви за брзом и жестоком одмаздом као одговором на уочене преступе у говору и мишљењу.”

Још више забрињава када институционални лидери, у духу паничне контроле штете, доносе брзе и несразмерне казне уместо разматрања предложених промена, наглашава се у писму и додаје:

„Уредници су отпуштани због објављивања контроверзних дела; књиге се повлаче због наводне неистинитости; новинарима је забрањено да пишу о одређеним темама; професори се испитују због цитирања књижевних дела у настави; истраживач је отпуштен због кружења рецензираног академског рада; док су шефови организација смењени због нечега што је понекад само неспретна грешка“.

Без обзира на то који се аргументи наводе поводом сваког конкретног инцидента, резултат је стално сужавање граница онога што се може рећи без претњи одмаздом, наводе потписници овог писма и додају да већ плаћамо цену у све већем отпору према ризику међу писцима, уметницима и новинарима који се плаше за свој опстанак ако одступе од консензуса или чак ако му не показују довољну приврженост“.

Ова загушљива атмосфера на крају ће угрозити и најбитније вредности нашег доба, констатују писци, професори и научници који су потписали ово писмо.

„Ограничење расправе, било од репресивне владе или од нетолерантног друштва, неминовно штети онима који немају моћ и чини их све мање способним за демократско учешће. Начин да се поразе лоше идеје јесте излагање, расправа и убеђивање, а не покушаји да се ућуткају или одстране као непожељне. Одбијамо сваки лажни избор између правде и слободе, јер оне не могу да постоје једна без друге. Као писцима, потребна нам је култура која нам оставља простор за експериментисање, ризик, па чак и грешке. Морамо сачувати могућност неслагања у доброј вери без икаквих тешких професионалних последица. Ако ми сами не будемо бранили оно од чега зависи наш рад, не можемо очекивати да ће нас бранити јавност или држава”, наводи се у поменутом писму.