Народни пензионери

Ништа у земљи Србији није готово, чак и када се чини да му је крај! Да није тако, претходни сазив републичког парламента би, осим у политичку, отишао и у буџетску историју, али не...

Слово Закона о радним односима у државним органима каже да посланик који је за трајања мандата био у „сталном раду у скупштини”, пола године по напуштању исте има право на плату и још неколико припадајућих привилегија?! Да му се нађе док се не снађе, ваљда?..

Конкретно, Кркобабићу је на инфузији остала трећина од 250 „Дулићевих” посланика. Као народни трибуни зарађивали су, у просеку, по 100.000 динара, колико ће примати и као народни пензионери! С том разликом што више не морају да трче из скупштинског ресторана када неко завапи: „Кворум”!

Но, да не цепидлачимо. Људи само користе оно што им према закону припада. А закон као закон – писали су га, опет, људи...

Наиме, то опште место: „На сталном раду у скупштини” мало збуњује. Мисли ли се то на стални радни однос, или посвећенике који су „стално радили у скупштини”, редовно пунили скупштинску салу, били на свим заседањима, нису дремљиво дизали руку када и остатак посланичке групе, изашли понекад за говорницу?... Речју, оправдали дато им поверење, глас и бенефиције?!

Не бих да патетишем, али падају ми на памет сви они технолошки вишкови, људи с тридесет и кусур година радног стажа, незапослена млађарија, труднице, многочлане породице, социјални случајеви, расељена, избегла лица... Чиме они да заслуже толику, полугодишњу државну апанажу?

Додуше, много је лакше постати технолошки вишак или социјални случај неголи посланик. Ипак је то друштво одабраних и као такво мора бити заштићено од синдрома наглог повратка у реалност. Зато ваљда и они силни имунитети, који их само још од грипа не штите...

Не, без шале, биће да је растанак са скупштином изузетно трауматично искуство?!

Поменути закон је заправо „ход по Месецу”, пре него што их клета гравитација спусти на земљу. Међу оне из којих су изникли...

Кроз сличну процедуру пролазе и астронаути по повратку са орбиталне станице „Мир”, с тим што је њихова мисија „боза” спрам услова који владају у земаљској станици парламент. И, наравно, траје много краће...

Да закључимо: нови сазив скупштине мора по хитном поступку да уврсти у дневни ред измену Закона о радним односима у државним органима! Уместо тричавих шест месеци по истеку мандата, бивше посланике треба неговати барем шест година! Да то може свако не би их било „само” 250...

Разуме се, после тих шест година у посланичку пензију и то два и по пута увећану у односу на плату. Исту прогресију применити и на привилегије!

Једноставно, не дозволимо да нам се посланик, у скупштинском ресторану, забринуто пита: Има ли живота после мандата?