Бранку Кукићу признање „Стефан Првовенчани”

Високо признање „Рашких духовних свечаности” – „Стефан Првовенчани”, ове године припало је Бранку Кукићу, културном прегаоцу, песнику, есејисти, покретачу значајних часописа и едиција – једном речи, полихистору. Рођен у Чачку (Јелен До, 1950) и непрекидно делујући из овог града Бранко Кукић је дао немерљиви допринос култури ове земље и овог народа, имајући непрекидно на уму осећање да култура не сме да познаје границе, да за њу табуи и дух зачаурености (паланаштва) не смеју да постоје, наглашено је у саопштењу Организационог одбора манифестације, која је ове године отказана због епидемиолошке ситуације.

– Они који су писали о Кукићевој просветитељској мисији употребљавали су чудне ознаке: чачански фанатик (Миљенко Јерговић), џентлмeн елитистичког става (Здравко Зима), а поштоваоци његовог рада из круга његових пријатеља, наглашавају да је примењивао Скерлићеву радну етику: мислити као скептик, радити као верник. То ће рећи да никад није налазио лако оправдање да нису испуњени сви услови, да треба сачекати боља времена. Кукић је знао да је ово време једино наше време и зато се није штедео, оцена је Организационог одбора.

Поводом угледног признања, још је речено да је Кукић као уредник чачанског часописа „Градац”, од 1977. године до данас, у више од две стотине замашних свезака оставио драгоцене зборнике о писцима, покретима, појмовима у темељу сваке озбиљне културе. Посвећени су: Медијали, Владимиру Набокову, Данилу Кишу, Љуби Поповићу, Дади Ђурићу, Ернсту Јингеру, Жану Женеу, Балтусу, Васку Попи, Лују Фердинанду Селину... Кукић је покренуо и своју издавачку кућу „Градац К”, са неколико колекција: „Алфа”, „Пешчана књига” и „Цвеће зла”. Овде су се после Борхесове „Алфе” појавиле неке ретке и мало познате књиге аутора као што су Бекет, Умберто Еко, Јурсенар, Хајдегер, Арто, Генон...

Као песник, Кукић је окренут метафизичким темама, као историчар уметности објавио је четири дела у којима је анализирао сликарство фантастике, а међу њима су прве озбиљније студије о Шејки и Љуби Поповићу, у годинама кад се о Медијали писало као о егзотичној и помодној скупини аутора. Приредивши зборник посвећен Леониду Шејки „Град–Ђубриште–Замак” 1982. године, Кукић је увео Шејкину стваралачку личност у најбитније токове модерне уметности у свету.