Дијаспора од пет милиона

Просто да човек не поверује да читава наша нација није свесна да чак пет милиона њених сународника живе на пет светских континената! Живе, раде, имају своје друштвене и културне потребе, носталгични су за матичном земљом и вапе да са њом буду у контакту. А ми према том вапају остајемо прилично глуви, не примамо сугестије дијаспоре, ретко помажемо ту велику групу људи, а када делегирамо дипломатске службенике и са мисијом да воде рачуна о Србима у расејању – боље да о њиховим квалификацијама и не говоримо.

Недавно сам, на овим страницама, писао о потреби чвршћег контакта са дијаспором, о потреби да се врати у живот некадашње министарство за дијаспору, Писао сам и о потреби да имамо више културних центара у свету, поготово у градовима где нам је дијаспора веома „згуснута” (Беч, Чикаго, Цирих), или у градовима где још немамо јаку дијаспору, али је значајно да и том миљеу представимо насу културу (случај Пекинга, где је Културни центар отворен уз гусле, а одмах потом затворен!). До сада нико од власти није реаговао на све ово, али су се огласила два велика друштвено-политичка ауторитета, проф. др Миливоје Павловић, књижевник и друштвени радник и Милоје Поповић, новинар и књижевник, први директор Сава центра, успешни директор Југословенског културног центра у Њујорку и помоћник савезног министра за туризам.

У својим подужим текстовима објављеним недавно у рубрици Погледи, оба културна посленика залажу се за далеко веће уважавање наше дијаспоре, за пуну подршку људима са српским коренима на свих пет континената, а посебну пажњу обојица скрећу на чињеницу да код дијаспоре постоје већ и четврто или пето колено, да се полако губи матерњи језик, а да је то „тачка кључања” којој се треба нарочито посветити. Јер, ако се, кроз деценије пред нама, Срби у дијаспори асимилирају, забораве свој језик, дођу младе генерације које немају много контакта са историјом матице – онда смо „џаба кречили”.

И Павловић и Поповић здушно се залажу за враћање у живот Министарства за дијаспору, које је годинама било веома активно и присутно у свету, а седиште им је било у репрезентативној згради на углу Васине и Змај Јовине улице. То министарство је додељивало и високе награде нашим научницима из дијаспоре и било присутно увек и на сваком месту.

Онда је неко дошао на идеју да то угаси, да оснује мали одсек за такве делатности при Министарству иностраних послова (нефункционално и недовољно!), а дијаспора се осетила скрајнутом, па на откривању споменика Николи Тесли на Нијагари 2006. године и на обележавању 200 година од доласка првог Србина у Филаделфију (реч је о Ђорђу Фишеру), никога није било из Министарства пошто тада оно и није више постојало.

Потребно је систематско решење нашег односа према тако бројној дијаспори и континуирана брига о њој. Јер то је више од пола Србије...

И да завршим цитатом проф др Миливоја Павловића: „Неко из дијаспоре рекао је да Србија, за седам милиона становника, има бар 17 министара, а да за пет милиона својих људи у свету не може да одреди бар једног министра!?”

Проф. Никола Рацков
Београд