Кад остариш у Паризу

До четрдесете године не радити. Живот уживати. А почети радити кад напуниш „четири банке”. Стварно привлачна идеја. Али, изводљива само уколико ће ти неко тих твојих првих четрдесет „шампањац” година живота финансирати и издржаватиДабогда ти, сине мој, кашика упала у мед, па те запао Париз...

Шта ли то има у том граду па да људи целог света сањају о њему? Руку на срце, чаробан је град. Али, ето, нисам баш сигуран да ће вам се допасти уколико живите у његовим сиромашним квартовима. И гледате беду како преживљава. И свакодневно се мучи.

Једном приликом, гледах на „Јутјубу” свог јарана из сарајевског детињства Горана Бреговића. Другара из улице дивних вила, Улице Милоша Обилића изнад Башчаршије. У емисији „Face To Face”, на питање водитеља „где мисли да припада”, одговори, једноставно, срцем – ја сам наш. И ја, такође. Увек интелигентни Брега. Светски познати и признати музичар. И он је, као и ја, у дугој тајној вези с Паризом. „Има нека тајна веза”, написа ненадмашни „паролије” сарајевских поп и рок група, велики Душко Трифуновић. Брега с „Бијелим дугметом” од овог текста направи хит хитова.

Из једне друге ТВ емисије сазнах шта је за њега добитна формула људског живота. Рече, тако, да овај живот, кратак какав јесте, треба паметно искористити. До четрдесете године не радити. Живот уживати. А почети радити кад напуниш „четири банке”. Стварно привлачна идеја. Али, изводљива само уколико ће ти неко тих твојих првих четрдесет „шампањац” година живота финансирати и издржавати. Наравно, и допринос за пензију уредно уплаћивати у ПИО. „Јер кад остариш…” Ако би добитна формула лепог живота била, рецимо, она, као у заиста одличном италијанском филму Паола Сорентина „Велика лепота” (La grande belezza), у којем дама на питање које јој је занимање одговара „ја сам богата”, онда је и доиста могуће до четрдесете године ништа не радити. Него, путовати и препустити се уживанцији.

Фино је живети у Паризу, али у лепим квартовима. Шеснаести кварт на западу Паси и Отеј, осми – Јелисејска поља и авеније у непосредној близини. Шести, Сен Жермен де Пре, седми (Инвалиди). Монтмартр. Далида. Светски сликари и српски. То је оно право. У седмом кварту најдража ми је једна слепа улица. Рекамије. У центру си Париза, а нема буке. А четврти кварт Л’Маре (Ле Мараис)? „Comme si, comme ça”. Тако-тако.

Прво писмо из Париза.

Ових новембарских дана листам париски дневник „Паризијен” (Парижанин). Поглед ми паде на једну вест у рубрици „Faits divers” (разне вести). Догађај се збио у авенији Жорж V у осмом париском кварту. Дакле, у непосредној близини Јелисејских поља. Једна саудијска принцеза купила је у авенији Жорж V стан од 200 метара квадратних. У августу ове године, каже вест, принцеза је напустила свој париски стан и отишла на француски сунчани југ. У стану је, почев од августа и након њеног одласка, остао њен познаник коме је дала дупликат кључева. Кад се вратила, скоро да је пала у несвест. Стан је био покраден. Нестало јој је 35 „ермес” (hermès) ташница, које коштају између 10.000 и 35.000 евра. Ко је Хермес? У грчкој митологији, Хермес је носилац порука за богове. Гласник. Пре свих, за Зевса. Хермес је тај који даје шансу. Хермес је бог путника, трговаца, лопова и говорника. Осим ових ташница, нестале су и њене „шанел” бунде. И сат „картије” вредан 8.000 евра. Елем, из стана јој је украдено робе у износу од 600.000 евра. Полиција трага за починиоцима.

Друго писмо из Париза.

Након лепог живота на броју 61, Улица Паси, у 16. кварту, живесмо четири године у Улици Анонсијасион. Пешачка уличица, одмах иза леђа Улице Паси. На њеном дну беше пекара. И сад је ту. Само је променила власника. Тад власница бејаше једна витка средовечна жена. Вазда обучена у црно. С великим златним колут-минђушама које су нехајно висиле с њених ушију. Радила је само на каси. Зихер, бојала се да је неко од радника не поткрада. У то време не беше камера у овој пекари. Има неколико година да је пекару продала једном млађем пару. Веома је уносно имати пекару у Паризу. Сетих се оне „Да сам пекар... који ноћу ради, да ли би ме онда хтјела, и да ли би ми, јање моје бијело, онда рекла...?” Да сам, нешто, власник ове пекаре у улици Улици Анонсијасион сигуран сам, сто посто, да би ми свака тепала на ухо оно: „Јање моје бијело”.

Изнад ове пекаре – два спрата са становима. Уз јутарњу еспресо кафу заподенух спонтани разговор с продавачицом Румунком. Кад јој рекох да сам из старе Југе, обрадова се. Поче с причом о брани на Ђердапу. „И, како вам је у овој пекари?”, питам је. „Добро ми је”, рече. „Мој муж ту ради као пекар, а станујемо горе, изнад пекаре”, настави. „Значи за ’гајбу’ вам газда уштине од плате?”, додах. „Да, баш тако”, одговори. „Ионако бисмо морали негде другде платити, а овако – не треба нам метро”, рече љупка Румунка.

Треће писмо из Париза.

Увече, лети, Улица Буци у шестом париском кварту, препуна је група уличних свирача. Одсвирају неколико мелодија, па онда са шеширом и гитаром у руци обилазе посетиоце у околним ресторанима. Да им дадну који евро. И дадну им. Специјално онима који певају на беспрекорном енглеском као Одри, певачица моје омиљене уличне групе која се зове „Buci bees” (Буци пчелице). Одри је из Сан Франциска. У Париз долети почетком маја и ту остане до јесени. Кад ме угледа, убрзо дође на ред мелодија за коју Одри зна да је волим: „Fly Me To The Moon”. Ове године у Улици Буци нема уличне музике. Ни групе „Buci bees”. Ни мене нема.

Вирус корона.

Дипломирани журналиста и професор социологије