Колико познајемо свог оца

Тешко је наћи дете које у одређеној животној ситуацији није помислило да суштински не познаје своје родитеље, остајући затечено тиме колико живота и чежње за радошћу има у тим бићима која је оно често доживљавало једнодимензионално, само кроз одређену улогу. Управо о томе приповеда италијански писац Ђанрико Карофиљо у свом роману „Три сата ујутру”, који се недавно појавио и пред нашим читаоцима у издању „Клија” у преводу Ане Марковић.

Изванредна прича о томе како се отац и син истински упознају тек кад се нађу у необичној ситуацији да у страном граду, у овом случају реч је о Марсељу у Француској, због синовљеве болести, односно терапије која треба да покаже да ли је оздравио, морају да остану будни два дана. Да не би заспали, они та два дана и две ноћи проводе у скитању градом и разговору. Тако Антонио, са непуних 18 година, који је до тада у овом професору математике запажао само невеште покушаје да одговори на стереотип оца, открива слојевитост личности, његову духовитост, ширину и неугаслу животну радост.

И док, осамдесетих година прошлог века, шетајући предграђем Марсеља у потрази за џез клубом, пролазе поред дворишта пуних корова и отпадака и запечаћених сабласних кућа, они почињу чаролију међусобног упознавања. Отац прича о младости, па и о веома интимним стварима. А када у џез клубу изађе на бину, прихватајући позив да неко из публике седне за клавир, и почне  са оркестром да свира „So what” Мајлса Дејвиса, читамо Антонијеве мисли:„Не бих то признао чак ни самом себи, али био сам поносан на њега и пожелео сам да кажем свима да је висок, мршав човек, отменог изгледа, који седи за клавиром и делује много млађе од своје педесет једне године, мој отац.”

Ђанрико Карофиљо, бивши заменик тужиоца за организовани криминал Тужилаштва у Барију, објавио је до сада више од 20 књига које су у Италији доживеле велике тираже и изузетну читаност. У интервјуу за наш лист пролетос, који је урадила преводилац књиге Ана Марковић, рекао је да је често носталгичан кад је реч о послу заменика тужиоца, да му се допадао тај посао, да га је обављао у једном важном тренутку у његовој регији и да воли да верује да је урадио нешто корисно. Међутим, ниједан посао, по њему, не може да се ради цео живот и сматра да је правилно поступио што је у једном тренутку одлучио да оде.

Његов дебитантски роман „Невољни сведок” објављен је 2002. године, а 2005. је преведен на енглески језик и адаптиран за истоимену популарну ТВ серију у Италији. Од 2003. до данас добио је 16 књижевних награда. Ипак, „Три сата ујутру”, узбудљива прича о духовном сазревању, његов је најлепши роман,.

„До пре два дана нисам познавао свог оца”, каже јунак овог романа Антонио познаници коју су његов отац и он упознали у Марсељу. То је „balikwas”, каже му она, објашњавајући да је то реч тагалог језика, главног на Филипинима, коју је тешко превести, али која значи нешто попут: бацити се неочекивано у неку другу ситуацију и изненадити се, променити сопствену тачку гледишта, видети ствари за које смо веровали да их познајемо на неки други начин.

После ове дводневне авантуре, отац каже сину: „Већ годинама мислим како сам превише стар. Што је глупа мисао, али сам то схватио тек у ова два дана”. А када се врате у Италију и када га отац остави испред зграде у којој Антонио живи с мајком после развода родитеља, син је знао шта треба да уради: „Спустио сам кофер на земљу и загрлио оца; последњи пут кад сам то урадио имао сам девет година. Мирисао је на колоњску воду и цигарете. Мирис мушкарца из неких прошлих времена.”