Холандија

Живим у Холандији,у једном малом месту под именом Бреда,недалеко од Утрехта,или можда познатијег Ротердама.Ово је више селонего граду поређењу са Београдом.Дуго ми је требало да се навикнем на малу средину,али сад кад дођем слабије се сналазим у великом граду.Холандија као земља је прилично сређена,мада има пуно тога што ми се не свиђа.Трудим се да узмем оно најбоље,а оно што ми не прија,да игноришем сем у неизбежним случајевима. 

Рођена сам београђанка,и у време пре мог доласка сам имала добар посао,лепу плату,стан у коме сам живела са мајком и братом,своју слободу.Рат је прекинуо свеи мој ушушкани живот се изменио,ја сам почела да се мењам,и од девојчице која никад ни сањала није да живи негде ван свог града,почела сам да размишљам о одласку из земље.Мој одлазак у Данску (у којој сам најпре живела 2,5 године) је за мене тад био нешто велико,олакшање.Људи су овде доста резервисани према новим лицима,на улицама се сви осмехују једни другима иако се не познају али иза тог осмеха стоји нешто друго.Тај осмех значи "фин дан данас,идемо даље свако својим послом." Пошто не припадам групи људи која се лако уклапа у другачији свет ја често на питање „Како сте?“ одговорим по нашки: свакако,није баш добро,ма никако...а тад наступа чуђење.Па како то, шта се десило,а ја им кажем па како може увек бити добро?Мислим да је штос у томе што они као нација не желе да чују нешто што изазива труд да се слуша нека тужна прича,или не дај боже нечији позив у помоћ.

На новац се овде ЈАКО,јако пази. Њихов евро је јако великии не дају га тако лако као ми на разне стране.Овде се деца уче да не могу све добити само тако,за све треба да постоји приликаи зна се до колико новца се то може. 

Ако вас неко позове на кафу,онда сматрајте да сте у његовим очима јако пуно завредели.Код нас се свако зове на кафу,и кога знате,и кога не знате,и сама кафа је повод за дружење...Уз нашу кафуувек иде нешто приде,колач који је мама умесила,пита, сендвич,или чак позив за ручак...Код њих кафа значисамо кафу,и евентуално ћете добити један кекс,док ће кутија са кексом бити одмах враћена на своје место у орман.

Школовање деце се не плаћа много док траје основно образовање,и то је углавном свима доступно.Али кад имате дете које се спрема у средњу школу,хватате се за главу - како платити.Са две солидне плате то је могуће, али са једномнема шансе.Мој супруг ради и пошто није нашао посао са факултетском дипломом,ради са вишом школом и има јако малу плату у односу на друге.Његова плата није довољна за нас четворо(двоје деце),па зато ја ускачем са својим повременим додатним радом.Скућили смо се скоро комплетно са половним намештајем који смо набавили преко огласа,или нашли на улици.

Гардеробу ретко купујемо,само кад су снижења. Немамо последњу реч технике што се тиче ТВ уређаја и другог,већ исто половне телевизоре,радио апарат, чак и грамофон.Компјутер смо купили јер је супругу био неопходан кад је студирао,деца га могу користити само 1 сат недељно и то кад су слободна,и не сваког викенда.Имамо 4 бицикла(стара),и гледамо да смо стално у шумии на свежем ваздуху.Овде хвала богу има дивних предела,и све је равно,тако да уживамо у вожњи,такорећи да без бицикла не умем да фунционишем, као што неко не може без компјутера.Овде сви возе бицикле,од младог до старог,брзо,јефтино и здраво.

Ту се слажем са њима.Ми се још трудимо да што чешће возом одемо у неки нови град и посетимо његове знаменитости. Понесемо сендвиче,воду и нема нас цео дан.За срећу не треба много - добра воља и пуно срце. Ми немамо пуно тога стеченог у материјалном смислу,али оно што поседујемо у себи не може да се мери ни са чим.Тај мир који овде имамо знамо да ценимо,то што се не гурамо свако јутро у јавном превозу,то што живимо сами а не са мамама и татама који су стари и желе свој мир,то што зарађуемо да имамо довољно и скромни смо у својим захтевима, све то и те како знамо да уважавамо и јако нам прија.

Овде немамо правих пријатеља,наши људи су наши људи,али нисмо ми из те приче,ти „авиони и камиони“,куће на мору,ти аутомобили којима ни име не знам,то нисмо ми....

Ја сам научила да сама пијем кафу.

Научила сам да будем сама са децом на игралишту јер друге деце и мама нема.Навикла сам да ми телефон не звони јер нема ко да нас зове.Научила сам да кад сам тужна и носталгична пустим старе касетеи попијем чашицу вишњеваче своје најбоље пријатељице из краја у којем сам одрасла.

Научила сам да у тишини читам наше књиге.

Навикла сам да се осмехујем комшијама али их не питам како сте данас, због...Научила сам да све више слушам своју децу,супруга,нашу дивну музику јер то ми прија.

Научила сам да кажем НЕ ономе што не желим,а да кажем гласноДА када се са нечим слажем и кад нешто волим.

Научила сам да је највећа срећа у нама самима,да смо ми ти који (углавном) одлучујемо о свему,да смо ми ти који верују,моле,пале свеће,ослушкују,плачу,радују се,бодре,тугују,ма гдебили...

Да срећа није у земљи и пределу,већ да је у нама самима.

Овде смо усамљени у смислу да нема наших драгих пријатеља,фамилије,познаника,да смо сами одгајали децу,борили се са ветрењачама,тражили место под сунцем .... али смо успели.Успели смо јер знамоко смо,одакле смо, чији смо,који језик говоримо,ком богу припадамо,и чије нас сунце греје.То нема везе ни са једном земљом, језиком,ни припадношћу.Лале овде јесу лепе,али не миришу,сир јесте укусан али није и најбољи,млеко јесте добро,али има и сојиног,ветрењаче су лепе али мало њих ради,Амстердам јесте необичан али је Београд лепши,и све тако редом... није него!

Све има своју цену.Ми знамо колико смо платили,и ту је разлика.Када би смо само могли да избришемо гумицом све оно што нам се догађало свих ових година,да вратимо све људске животе,куће,фабрике,море,путовања,дружења,мир,благостање,рођења и крштења,песме и фестивале,Даворе,Мике,Душка,Бате,и када би све било као летњи сан,онда ове рубрике не би било,не би било наших прича. Ја бих била у својој соби ушушкана у свој свет,у својој земљи међу својим народом,и напољу би сијало сунце....Нека ова прича помогне онима који сада размишљају о почетку у некој другој земљида донесу праве одлуке.

До виђења у Београду за пар недеља.Искрено ваша,