Спас је у духовној надградњи

Тренутно сам овде, у своме граду Београду, заробљен овом пандемијом која нас је све сатерала у скровишта. Верујем да ћу првом приликом кад се ова вирусна олуја смири отићи и у Париз, јер тамо ми је други дом, тамо су ми породица и мој атеље, каже нам сликар Микан Аничић, којег смо у нашој престоници затекли након добијања овогодишње Вукове награде, а коју додељује Културно-просветна заједница Србије за изузетан допринос у ширењу културе, образовања и науке. И додаје да су Београд и Париз два града у којима подједнако налази топлину и љубав потребне за живот и стварање.

О значају награде и друштву добитника у којем се нашао за наш лист говори овако:

‒ Изузетна је част бити у друштву великих стваралаца и умова који су претходно били добитници ове награде, као што су нобеловци Иво Андрић, Харолд Пинтер и Петер Хандке. Потом Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Васко Попа и други. Појединим лауреатима по њиховој стваралачкој вредности не можемо ни да се примакнемо или поистоветимо се са њима, али можемо да се трудимо да следимо њихов пут и пут Вука Караџића да све што је племенито и вредно у нашој култури сачувамо, доградимо и увећамо за будућа поколења. Сваки од нас се потрудио и труди се да у антерију духовне лепоте српског народа утка по једну нит бљештаве срме и украси ту одору којом се заогрће сваки народ пред лицем света. Ова највећа национална награда је не само признање за допринос у обогаћењу наше културе већ и обавеза и иницијални окидач који нас надахњује да још више радимо, стварамо још већа дела и остављамо их у наслеђе нашим потомцима и њиховом духовном узрастању.

Наш саговорник самостално излаже још од 1974. и његове смо слике много пута виђали на изложбама и у земљи и ван ње. Подсећања ради, завршио је Ликовну aкадемију у Београду 1975, где је и магистрирао у класи Младена Србиновића, а од 1982. до1984. био је стипендиста француске владе на Академији лепих уметности у Паризу. Будући да нам је открио да и у Београду има атеље у којем ствара, питали смо га да ли му то помаже да преброди пандемијске дане.

‒ Никада не допуштам да ми време улудо протиче. Радим на једној слици већег формата и рад на њој ми омогућава да се не увучем у спиралу страха који поприма код неких људи нови облик хистерије ‒ одговара Аничић и наставља:

‒ Ова пандемијска пошаст ће засигурно оставити тешке и неизбрисиве последице на стање духа на планети. Човек као разумно биће више неће расуђивати о животу и свету по старим усвојеним принципима. Све непознанице везане за нови, нама непознати вирус мутираће у нове непознанице и неизвесности људског опстанка на планети. Човек ће морати да се прилагоди новим условима сопственог опстанка у сагласју са космичким императивима опхођења према планети Земљи. Засигурно је својом егоцентричношћу, умишљеном величином и похлепом за оним што му је сувишно и што му не припада допринео да се тас на балансу помери на страну урушавања свих до сада изграђених вредности. Мораће да потражи спас у духовној надградњи, у стварању међусобног поверења, у неговању љубави и очувању породице, у стварању лепоте. Лепота ће спасити свет, рекао је Достојевски.