Хитлерова одмазда за непокорне Србе

Када је Адолф Хитлер 27. марта 1941. године обавештен да је у Београду у јутарњим сатима тог дана извршен војни преврат, прво је посумњао у ту вест, мислећи да није аутентична, а када се убрзо уверио да је пуч изведен, одмах је деловао енергично. Окупио је своје светнике, војне и политичке, и формулисао наређење да Краљевина Југославија буде уништена војнички и као држава.

,,Срби и Словенци никада нису били наклоњени Немцима”, тврдио је Хитлер, због чега је захтевао ,,да се на Југославију удари немилосрдном жестином и да се војнички пораз оствари муњевитом брзином”. ,,Треба рачунати с тим да ће при нашем нападу Хрвати ступити на нашу страну”, те ће им бити ,,осигуран одговарајући политички поступак (доцније аутономија)”, рекао је Хитлер на састанку са саветницима.

Силе Осовине, предвођене Немачком, започеле су напад у ноћи између 5. и 6. априла, пошто је препадом заузет Ђердап, а у зору 6. априла, око 6.45 сати, из ваздуха је нападнут Београд, уз учешће седам ваздухопловних пукова са више од 234 бомбардера и више од 120 ловаца ,,Луфтвафе”.

Мада је престоница Краљевине Југославије имала статус отвореног града, започето је извршење тачке пет из плана војних операција: ,,Ваздухопловство ће имати задатак да отпочне, што је могуће пре, разбијање југословенских ваздухопловних база и да узастопним нападима разори главни град Београд, а поред тога да потпомаже наступање копнених снага”.

Под шифром ,,Одмазда”, тепих бомбе и запаљиве бомбе су безобзирно сејале смрт и разарале помно изабране циљеве – државне, војне, цивилне и културне установе, индустријске погоне и инфраструктуру, болнице и подземна склоништа. У још три поподневна бомбадерска таласа, а онда и 7. и 12. априла, укупно је на Београд бачено 440 тона запаљивих бомби. У херојском отпору Шестог ловачког пука југословенског ваздухопловства оборено је, према различитим проценама, између четрдесет и педесет немачких авиона, а једанаест наших пилота је погинуло.

Различите процене о погинулима у Београду крећу се око 4.000, док је порушено 627 зграда, више од 1.600 здања је тешко, а готово 7.000 делимично оштећено. Већ 6. априла град је напустило неких 150.000 људи, готово половина од 350.000 становника тадашњег Београда.

У напад на Југославију и истовремени напад на Грчку силе Осовине су кренуле са 34 немачке, 44 италијанске и четири мађарске дивизије. Хитлерову наредбу о нападу с посебном радошћу је прихватио италијански дуче, Бенито Мусолини, коме се пружила прилика, како је изјавио  ,,да се рашчисте рачуни с Југославијом, вештачком творевином Версаја, којој је кумовао Вилсон (председник САД – прим. а.). Најновије држање Југославије нема примера у светској историји; одјек је Сарајева 1914, проузрокованог од истих непоправљивих елемената”.

Размере и последице злочиначког бомбардовања Београда и његов кодни назив ,,Одмазда”, свакако сведоче и о Хитлеровом бесу када је издавао наређење, из њега су проговорили осветнички бес и србофобија, пошто је и сам, као и Мусолини, успоставио везу између атентата на Фрању Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву и војног преврата у Београду 27. марта 1941. године.

Брутално и цинично, одговорност за рат побеснели Хитлер је свалио на Југославију, поготово на Србију и Србе, проглашавајући их за агресора, зато што су се дрзнули да у тада већ увелико поробљеној Европи дигну своју слободарски глас отпора нацизму и фашизму.

Наредбу за бомбардовање Београда издао је 31. марта генерал-пуковник нацистичке авијације Александар Лер, који је у мају 1945, по окончању рата, допао у руке партизанске Југословенске армије. Пре суђења, генерал Лер је у току истраге рекао да је ,,у првом налету требало да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички интересантно, зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа”.

Због овог, и других беспримерних злочина, Лер је осуђен на смрт, а казна  је извршена 26. фебруара 1947. године.

У бомбардовању Народне библиотеке, типичном злочину културног геноцида у 20. веку, уништено је око пола милиона монографија и других књига, готово 1.400 рукописа, хиљаде свезака часописа, изузетно вредан картографски материјал и други, небројени документи.

Давних година, истим поводом, писао сам на страницама ,,Политике” да је последњи међуратни број нашег листа носио датум 6. април 1941. године, али да у том броју није објављен ни редак о бомбардовању Београда. Како се то догодило? Ово издање су, наиме, колпортери оглашавали улицама у поподневним сатима претходног дана, 5. априла. То рано штампање издања за унутрашњост („провинцијско” издање) условио је неколико дана пре тога промењени, ,,ратни” ред вожње на железници.

Београдско, јутарње издање листа за 6. април 1941. било је припремано до дубоко у ноћ, малтене до самог јутра. Дежурни уредник тог броја, Слободан Нешовић, настојао је да дође до текста уговора о пријатељству и ненападању, који је те ноћи, пред зору, када је напад на Ђердап већ започет, потписан у Москви између СССР-а и Краљевине Југославије.

Пошто настојања Нешовића нису уродила плодом – текст документа никако да стигне у дирекцију поште – више се није могло чекати, покренута ротација је почела да избацује прве јутарње примерке „Политике”. Догодило се то пре него што су почеле да падају нацистичке бомбе, тако да се на страницама нашег листа није нашао ни жељно очекивани документ потписан у Москви, као ни вест да је Хитлер кренуо у злочиначки рат против Југославије.

Смртоносни товар бачен на Београд погодио је и „Политику”. Зграда нашег листа је срушена, уништени су нова ротациона машина и много друге опреме. Током бомбардовања Народне библиотеке, запаљиве бомбе су пале и на велико складиште хартије коју је ,,Политика” бродовима, Дунавом, увозила из Аустрије и похрањивала у рупи на Обилићевом венцу, на месту данашње гараже. Смрад и црнило гарежи прекривали су центар града данима.

Осамдесет година доцније, а поводом скорашњег обележавања годишњице 27. марта, поново су на разним странама, поготово преко друштвених мрежа, лансиране тврдње да Хитлер не би напао Југославију да се није догодио војни пуч, да би се Југославија спасла од пошасти рата. Према овој теорији, у неком тренутку, када ствари на мапи рата буду рашчишћене, стала би на страну победница, избегавши апокалиптична разарања и милионске жртве.

Адолф Хитлер је, међутим, своју стратегију према Југославији и Србији тајно дефинисао већ средином тридесетих година – Јужне Словене ће раселити у Сибир, а Београд, град на ушћу река Саве и моћног Дунава, преобратиће у Еугенију, у славу принца Еугена Савојског који је у рату против Турске освојио Београд 22. августа 1717. године. Али, то је нова тема, с којом је уско везан план о нападу на Југославију, сачињен у лето 1940. године у немачком генералитету.