Нећемо да мењамо веру због вртића

Радила сам годинама посао који је био штетан по здравље и слабо плаћен. Нисам могла да нађем други и предлагала сам мом супругу Саши да одемо у бели свет.

„Не знамо језик, немамо никога да нам помогне тамо и не чека нас посао. Како ти мислиш да ми преживимо,” одговарао ме стално. Али ја сам била упорна:„Нисмо глупи, и уз мало труда и воље стаћемо на своје ноге.”

Одлучисмо да се селимо али сам мајци рекла да за сваки случај све што сади у башти сади у дупло, ако не успемо да бар имамо хране кад се вратимо.

Прелетесмо ,,бару”и спустисмо се на тло обећане земље. По доласку у Америку врло брзо сам схватила да је Саша био у праву али то нисам желела да признам. Зато сам запињала из ,,петних жила”да се снађемо и нешто урадимо.

Често сам била у непријатним ситуацијама, а доста проблема је долазило због тога што сам слабо знала енглески. Али, тешила сам се стално да ,,после кише долази сунце”.

Са нама је била и кћерка Наталија која је тада имала седам година. Попадија из наше цркве нам је помогла око уписа у школу али Нату која не прича енглески шаљу у предшколско. Био је почетак априла.

Тражила сам вртић јер смо нас двоје почели да радимо а у Америци није дозвољено да се деца остављају сама код куће до дванаесте године.

У то време нисмо имали ауто и ја шетам са Натом около у нади да ћу негде видети вртић. Немам ни компјутер, зато одлазим у оближњу библиотеку.

Ната и ја долазимо у библиотеку да пронађено вртић преко интернета. Поред нашег стола убрзо долази једна девојка. Гледала сам је раније на улици, била је мало чудна. Шетала је са слушалицама на глави, певала је и имала помало изгубљен поглед.

Чим сам је погледала почела је да ми нешто прича, али је ништа нисам разумела. Међутим, она наставља да прича али сада већ гледа у Нату. Тек онако да нешто одговорим кажем јој да је моја кћерка и да тражимо вртић.

Пошто гледам бледо у њу она узима парче папира и оловку и почиње да пише.

-Ту је вртић, рече.

Кажем јој да не знам где је то а она устаје и поведе нас да покаже.

Крећемо сви заједно. Држим Нату за руку али нисам сигурана да ли је у реду то што сам кренула са овом девојком. Са једне стране је очигледно да има неких сметњи али са друге старне деловала ми је веома добронамерно.

Излазимо из библиотеке и она ми показује цркву преко пута. Каже да је ту вртић. Гледам у цркву па у њу. Прилично сам изненађена али она делује веома сталожено. Захваљујем се и девојка одлази.

Ната и ја улазимо у цркву, а одмах нам прилази жена средњих година. Некако успевам да јој објасним да тражим вртић. Жена је љубазна и са осмехом на лицу потврђује да имају места. Захваљујем се и њој и излазимо јер нисам сигурана како да питам оно што ме интересује.

Кад смо дошле кући још са врата кажем Саши да имамо вртић, ту испред носа. Испричала сам му детаље и напомињем да је на том месту Презбитеријанска црква.

„Ми нећемо да мењамо веру због вртића, напомињем мужу и он се сложио да се добро распитамо око услова за боравак деце.

После толико година, када се сетим те изјаве, изгледа ми веома смешно, поготово сад кад знам како ствари функционишу Америци. У то време ми није било до смејања, више до плакања.

Сазнали смо да та црква само изнајмљује простор за вртић. Све троје смо отишли и уписали Нату која је ту проводила време док смо ми радили. Васпитачице су биле веома фине према њој. Посебно ми је остала у сећању Еми, млада васпитачица која је била кинеског порекла. Она је баш волела Нату.

Ни данас, после толико година, нисам сигурна да ли смо приликом проналаска вртића имали среће, да ли је то био само стицај околности, или можда помоћ више силе.

Тих првих година било је доста тешких ситуација, али су се углавном завршавале срећно. Уз мало стрпљења.

Данас могу да кажем да смо се снашли, али никоме не бих препоручила да иде нашим путем, да се упути у бели свет на начин како смо ми отишли. Са дететом, без игде икога и знања језика.

Снежана Ђорђевић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика