Човек којем је било забрањено да умре

74. КАН

Кан – Француски редитељ, сценариста, продуцент и глумац Артур Харари, награђиван својевремено у Кану за провокативан филм „Тамно укључивање” о трговини крвавим дијамантима у Антверпену, доживео је част да светском премијером „Оноде” у Театру Дебиси отвори и започне паралелни такмичарски програм „Известан поглед”.

Харари је приредио изненађење – понудио је трочасовни филм према истинитим догађајима на јапанском језику и са јапанским глумцима, о историјској личности поручнику Хироу Оноди, припаднику обавештајне службе који је добио задатак да на филипинском острву Лубанг под америчком окупацијом организује покрет отпора и сачека долазак јапанских трупа. У тој, повереној му мисији Онода је остао пуних 30 година, одбијајући чињеницу да је рат одавно завршен јер га нико није повукао са додељеног задатка...

Није ли ово пустоловина да француски редитељ снима јапански филм на историјску тему?

У неку руку и јесте била пустоловина, али када сам чуо причу о невероватној судбини и животу јапанског поручника Хироа Оноде током и далеко после Другог светског рата, једноставно сам осетио тај неки унутрашњи позив, као неки знак да је то баш оно што бих волео да снимим. Не из неке жеље за авантуризмом јер нисам авантуристички тип нити волим много да путујем, већ из дубоке жеље да се позабавим ликом ратника какав је био Онода.

И онда сте заронили у дубоко зелено, отишли у џунглу и с јапанским глумцима и на јапанском језику снимили филм о јапанском хероју.

Да, звучи као велики и несавладиви изазов. И јесте било невероватно изазовно. Прво сам неколико пута путовао у Јапан да бих се боље упознао са историјским и културолошким чињеницама, са тим како сами Јапанци гледају на оно што је учинио Онода. Тек када је сценарио био написан, прочитао сам и Онодину књигу „Нема предаје: мој тридесетогодишњи рат”, али нисам хтео да постанем заробљеник његове субјективности. Када је дошло до тога да се филм снима и када је одлучено да ћемо снимати у џунгли Камбоџе, а не на Филипинима, где је Онода провео 10.000 дана, коначно – када сам се суочио са самом џунглом – схватио сам шта ме заправо чека. Са својим директором фотографије ипак сам одлучио да морамо наћи неколико адекватних локација на којима ћемо доста тога визуелно надоградити и да нам је неопходна близина пута јер у супротном би џунгла за нас све заједно била права клопка...

Што се самог језика тиче и јапанских глумаца, имао сам од почетка сјајну подршку преводиоца, од којег се нисам одвајао од почетка до краја снимања филма. Он је проверио и тачност самог сценарија и беспрекорно преводио сваку моју инструкцију глумцима и њихове одговоре упућене мени. У њега сам имао бескрајно поверење.

Шта мислите, како ће реаговати јапанска публика на ваш филм о Оноди?

Једва чекам да се с тим суочим. Искрено, не знам. На основу реакција јапанских новинара овде у Кану, после премијере филма, учинило ми се да су они задовољни. Велико је питање како ће филм о Другом светском рату и јапанској позицији у њему, самој улози цара, као и о јапанском поразу и о несвакидашњем војнику Оноди, који је и буквално спровео у дело давно примљену наредбу да никада нема предаје и да мора остати жив – данас реаговати млади Јапанци. Да ли их ова тема уопште занима? Још то не знам.

Да ли сте током својих истраживања открили да Онода у Јапану има статус хероја?

Он јесте током седамдесетих година по повратку у Јапан дочекан као херој. Било је, наравно, и супротних гласова, највише од стране левичара и многих јапанских интелектуалаца који су га критиковали за војни фанатизам и осуђивали за то што је током 30 година проведених на филипинском острву, не признајући да је рат одавно завршен, он ипак убио више од тридесет локалних становника, сматрајући их и даље непријатељима и америчким колаборационистима.

Јапанци, до сада, нису снимили ниједан филм о Оноди, ви јесте.

То је управо био изазов више. Изазов кроз који сам искрено прошао. И нисам током припрема филма прочитао јапански ратнички кодекс моралних принципа јер сам желео да избегнем ту западњачку фасцинацију самурајима. За мене овај филм једноставно говори о некој врсти јапанског идентитета, али је универзалнији и хуманистичкији од тога. Избегавајући јапанску књижевност и одвраћајући себе од те фантазије, нисам варао са својом личном перспективом. Ово јесте мој поглед на тај период и на самог Оноду.

Тај лични поглед подразумева и ваш лични филмски стил и визуелну перспективу?

У мом стилу нема хладноће, има неке равнотеже између емпатије према ликовима и трајније визуелне перспективе. Покушао сам да стопим унутрашњи свет својих ликова и спољни поредак ствари. Избегавајући мит, трудио сам се да се што више приближим реализму.

Је ли ово и нека врста вашег одговора на Кополину „Апокалипсу”?

Ха, није. Копола је са читавом својом екипом провео више од 200 дана, снимајући и мучећи се кроз тешке терене, и често су своје муке током снимања решавали дрогирањем. У случају мог филма нико се није дрогирао, није за то било разлога. Имали смо ограничено време снимања и ограничен буџет и радили смо све по плану. Оно што вас је можда инспирисало на ово питање јесте чињеница да мој филм жанровски асоцира на вестерн. Не у буквалном смислу, већ због тога што сви филмски жанрови помало конвергују ка вестерну јер он кондензује примитивне опсесије западне књижевности и најближи је миту, приповедању и одређеној чистоти. Има помало вестерна у овом мом јапанском ратном филму о човеку који никада није одустао од своје војничке части и никада се није предао.

Сама филмска прича има и праве примесе хомеровске „Одисеје”.

Одисеј мора да путује Средоземним морем пре него што му се дозволи повратак кући. Онода је такође заглављен у сличној вези. Он се враћа кући након што је поднео све могуће наметнуте му недаће. Суштинска идеја која филм повезује са Хомером јесте то што је реч о појединцу послатом да се бори за опстанак заједнице и резултат тога је његова искљученост. И Одисеј и Онода се одвајају од човечанства како би спасили друштво којем припадају, а то сугерише да улазе у свет мртвих. Када се гледалац суочи први пут са Онодом, он признаје да се плаши смрти, али на крају сеје смрт свуда око себе пре него што ће наставити да живи међу гробовима својих мртвих сабораца. Једноставно, Онода је био човек којем је било забрањено да умре и он је ову војничку наредбу испоштовао до краја.

Лапид у ковид карантину

Упркос свакодневним тестирањима, међу фестивалском популацијом која је већином већ вакцинисана појавила се корона. Једна од првих „жртава” је израелски редитељ Надав Лапид, који је после премијере филма „Ахедино колено” у главном такмичарском програму обавештен да је био у контакту с једним од заражених учесника.

Лапидов тест је за сада негативан, он је већ потпуно вакцинисан, али ситуација налаже карантин и сталну контролу мера и његовог здравља. Овогодишњи фестивал у Кану јесте манифестација високог ризика, а сами организатори предузели су све мере контроле како би се избегло заражавање. Ситуација се прати из часа у час.